ISTINOČEŽNJA: Česmen

Sasvim sam siguran, sredovečni Pančevci, dakle, oni koji su navršili nešto malo preko pet decenija života, čuli su za Milivoja Jovanovića, poznatijeg u gradu na Tamišu, kao Česmena.

Znam ga od najranijeg detinjstva, zato što smo živeli u istoj zgradi( on se odavno preselio, a ja ostao teslaš). Njegov tata Bora, već dugo ore nebeske njive, a Ljilja se i dalje dobro drži. Pominjem ih, ne samo iz pristojnosti, već zato što ne mogu da pričam o Mišku, a da se ne setim i njih, kao osoba koje su bile deo mog odrastanja. Naime, tako je tada bilo, domaće vaspitanje učilo se, što ste komšijama uvek bili, što se kaže, pri ruci, a kad ih vidite, bilo je normalno da ih učtivo pozdravite i pripomognete.

Česmen je stariji od mene, ali zato i jeste junak mog detinjstva. Sećam se, kad smo kao klinci odlazili na gradski bazen, izvodio je skokove u vodu, takozvanu lastu, kao niko pre i posle njega. Bavio se aktivno tim sportom, ali, čini mi se, ono pravo, desilo se kad se okrenuo ragbiju. No, pre nego što prozborim o toj ljubavi prema sportu, još nešto da dodam. Naime, u srcu naselja Tesla, nalazi se i dan-danas-banka. Deo isped tog objekta nekad je služio da se okupljaju oni koji su držali do sebe, a ponekad, i nama klincima, bilo je dozvoljeno da se približimo. Ima još nešto. Odatle su polazili navijači, Zvezde i Partizana, na derbi, u srpsku prestonicu. Takvog rivalstva, među navijačima nema odavno. Sad se to pretvorilo u, znate već šta. Česmen je bio u jednoj od navijačkih grupa.

Dakle, igrajući ragbi za Dinamo, a ako se ne varam i u Borcu iz Starčeva, još više produbio, njegov, ionako visok ugled. Oduvek je bio hrabar i rečit, što se moralo uvažavati. Već sam pominjao zgradu iz ulice, sada Kralja Milana Obrenovića 10, u kojoj su živeli sve sami vrhunski sportisti, prvotimci pančevačkih klubova, reprezentativci Jugoslavije. Nema toga više, ali, zato i služi ova moja Istinočežnja, da ih otrgne od zaborava.

Ne znam tačno kad se to desilo, ali sad je vreme da pomenem,  Jovanovići su sa Kosova stigli u Pančevo, a junak ove priče, svoje poreklo, uvek je sa ponosom isticao. Verovatno, ma skoro sigurno, takva ukorenjenost, najviše je uticala da se Jovanović, dobri Česmen, junak mog detinjstva, okrene pisanju poezije. Već je objavio nekoliko zbirki, različitog sadržaja, ali, one o domovini, poreklu, istini, pravdi, srpskim junacima kroz vekove, dominiraju na stranicama tih dela.

Često, ko prati na FB ovog čoveka, može pročitati njegove misli, pretočene u liriku. Nekad je to kratka forma, a ponekad, u seriji strofa, sipa na papair svoje dragocenosti koje je iževeo ili izmaštao. Volim to što radi. Zapravo, najviše mi se kod njega dopada što nije posustao. Kad se sretnemo, a nije to ni retko, primetim, ostao je isti. Pravedan, borac za istinu, da uvek ljudskost nadvlada.

Hrišćanska romantika, kao esencija života Milivoja Jovanovića Česmena, temelji se u svakoj njegovoj vrednosti, a ima je napretek. To može da potvrdi svako ko ga zna. Njegovi najmiliji pre svih, jer, porodicu, i on, uvek stavlja u prvi plan. Neka se tvoja poetika rađa još dugo, prijatelju moj.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Sasvim sam siguran, sredovečni Pančevci, dakle, oni koji su navršili nešto malo preko pet decenija života, čuli su za Milivoja Jovanovića, poznatijeg u gradu na Tamišu, kao Česmena.