ISTINOČEŽNJA: Cica

Fejsbuk, zaista, za one prave, može biti koristan, baš kao društvena mreža. Mogu vam reći, osim nekoliko izuzetaka, verovatno, nedovoljno „dosoljenih“ likova, sa ovog mesta, uvek me pratila neka dobra vibracija.

Da je tako, neka posluži priča o Stojanki Cici Ruptak. Ko je poslednjih decenija išao u Poljoprivrednu školu „Josif Pančić“, u Pančevu, sigurno je dobro upoznao profesorku stručnih predmeta. Ne sumnjajte u njeno prenošenje znanja, ali, po mom mišljenju, njena uloga, veća je u pomoći, tokom sazrevanja njenih učenika. Sa jasnim stavom o životu, svakako, umela je da na pravi način, uputi svoje učenike u dalje tokove odrastanja. Cica, kako svi zovu ovu energičnu ženu, odavno se iz rodne Kuršumlije doselila u Pančevo, udala za jednog Bucu, a njih dvoje su izrodili sina i ćerku, koji su im podarili unuke. Pre toga, u Beogradu je uspešno završila Poljoprivredni fakultet.

E, sad, da malo usmerim priču o junakinji ove rubrike. Naime, kako rekoh, Fejs jeste društvena mreža, makar za mene, a događaj koji ću vam prepričati, nadam se, uveriće i vas u to. Naime, sa Cicom se nisam lično znao, odranije, osim iz priča, nekih njenih učenika, ali, dosta toga mi je bilo jasnije, kad se oglašavala, svojim stavovima, na ovom mestu. Tako, kao osoba koja je zapratila i moje pisanje, u jednom trenutku mi se obratila: „Da li ste zainteresovani za razgovor sa Vukom Rašovićem, legendom našeg i svetskog džudoa. On je moj dugogodišnji prijatelj“-reče mi tad, tokom našeg dopisivanja, putem jedne aplikacije.

Čuj, da li sam zainteresovan!? I te kako-odgovorio sam joj, ali smo naše viđenje i upoznavanje sa Vukom, ostavili za sredinu avgusta, posle mog povratka sa godišnjeg odmora.

Pre neki dan, tako, Cica i moja malenkost, uputismo se ka srpskoj prestonici. U autu, jedno drugom prepričavamo neke naše životne detalje. Dugo nisam sreo ličnost kao što je junakinja ove priče. Hoće da razgovara o mnogim temama, ali, za neke mi kaže: „Politikom bi trebalo da se bave pametni ljudi“-ostavivši me potpuno paf, svojom konstatacijom, aludirajući na našu svakodnevicu i nesrazmeru sa tom istinom i faktičkim stanjem. Kasnije, posle razgovora sa Rašovićem, tek sam joj bio zahvalan za pruženu šansu da se upoznam, a potom i ispričam sa doajenom srpskog i svetskog džudoa. Priču sa Vukom, čitaćete uskoro na Praštanju, a sad je prilika da se Cici, ovako, javno, zahvalim za divan potez prema meni.

Volim neposredne ljude. One koji su ostvareni i drugima žele samo dobro. Nema mnogo takvih, posebno u poslednje vreme. Ophrvani svim i svačim, često ucenjeni, neki su izgubili čast. Zato mi je još draže što postoje i oni drugi, poput Cice, koja mi vraća veru u poštenje i radost života. Dragocenost se ogleda u činjenici da, šireći dobrotu, sve je više ima. Vuk mi je preko, sad već mogu reći, svoje prijateljice, učvrstio veru da sam u pravu. Pazite, na koju ćete stranu dobri moji.

Praštajte i dobra vam sreća!

Fejsbuk, zaista, za one prave, može biti koristan, baš kao društvena mreža. Mogu vam reći, osim nekoliko izuzetaka, verovatno, nedovoljno „dosoljenih“ likova, sa ovog mesta, uvek me pratila neka dobra vibracija.