ISTINOČEŽNJA: Đura Cvejić

Dobro se sećam, mada se to davno desilo, kad sam jednom prilikom, sa bliskim rođacima, otišao na njihov trening karatea. Nije bilo uobičajeno da “nepoznati“ uđu u čuvenu salu za treninge, u Masarikovoj ulici u Pančevu, koja i danas važi za dom Karate kluba Dinamo, ali, eto, tako se namestilo. Nije bilo tatamija kao danas, samo parket i momci i devojke u kimonima. Ni muva se nije čula tokom tih sat ipo, samo brojanje trenera: Ichi-nin i tako hiljadu puta. Zašto vam sve ovo pričam? Razlog je jednostavan. Tad sam prvi put u životu sreo braću Cvejić, Dragana i Đuru, koji su već uveliko trenirali jedan od omiljenih sportova Pančevaca, posebno sredinom 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, mada su, nešto kasnije, Stojadinov i Bitević, proneli slavu grada na Tamišu.

Elem, nisam ni znao da su Cvejići, zapravo Teslaši, ali sam kasnije, zato što je junak ove priče, Đura, samo dve godine stariji od mene, to shvatio kad smo počeli da se viđamo u istoj osnovnoj školi. Još ću malo o karateu. Znam, dosadan sam, ali, ako vam kažem, pre četrdeset godina, lakše je bilo biti u reprezentaciji Jugoslavije, nego u timu Danama, svako ko se doznaje u istinu, potvrdiće. Zato mi je važno da ga istaknem i kao veoma uglednog sportistu, jer, biti dobar, među najboljima, u jakoj konkurenciji, u gradu gde je karate bio kultni sport, nije mala stvar. Cvejića je izbrusila radoznalost i upornost, ali, sve što je uradio tokom karijere, krasili su umeće i hrabrost. Makoliko bio čvrst u borbi, isto toliko, čak, mnogo više, bio je i ostao dobar momak. Kod sportista to i jeste osnovna vrlina. Dobrotom se mnogi štite, ali, kad vam je to urođeno, nenametnuto, već prosto, životom dato, onda bi tu izuzetnost trebalo i poštovati.

Đuru Cvejića, poslednjih godina, možete videti kako taksira ulicama Pančeva. Oženio se, uradio sve što i priliči odanom čoveku.Tako se i nas dvojica viđamo, najviše u saobraćaju. Njegov zaštitini znak je osmeh, a verujte, nikad, ama baš nikad, se nismo sreli, a da me nije razoružao istim tim pogledom, koji zrači optimizmom i verom da je život lep. Šta mi je važno da istaknem, kažem vam o svom prijatelju. Nije potrebno da nekog viđate svakodnevno, družite se s njim, da bi stekli nečije poverenje, saznali nešto o dobroti i poštenju.

Tako i nas dvojica. Ne viđamo se često. Tek nekoliko puta godišnje, ali, to vam je kao kad sretnete nekog bliskog, a ne živite u istom gradu. Onda, samo nastavite tamo gde ste stali. Verovali ili ne, u pančevačkom „Dvorištu“ tom kultnom mestu za uživanje, u kojem je porodica Mitrović, koji su vlasnici tog objekta, nama Pančevcima, pokazala da postoji oaza u sve prenaseljenijem, nekad mirnom gradu, viđamo se Cvejić i ja. Ponekad na benzinskoj pumpi. Dok razmenjujemo nekoliko rečenica, oseti se bliskost u načinu razmišljanja i pogledu na svet. To mi prija, jer znam, nisam usamljen u borbi da se prodiše, ostane svoj.

Đura ima svoju porodicu, meni tako izgleda, svi liče jedno na drugo. Mirni, povučeni, ali hrabri i dostojanstveni. Tako, on mi je još jednom potvrdio da u životu sve dođe na svoje mesto. Samo sačekajmo da dođe to vreme.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Dobro se sećam, mada se to davno desilo, kad sam jednom prilikom, sa bliskim rođacima, otišao na njihov trening karatea. Nije bilo uobičajeno da “nepoznati“ uđu u čuvenu salu za treninge, u Masarikovoj ulici u Pančevu, koja i danas važi za dom