ISTINOČEŽNJA: Milan Đukić

Milana Đukića, nekada oficira JNA, časnog čoveka i vojnika, upoznao sam, najpre, kao oca svoje prijateljice Gordane, kasnije, supruge mog sjanog prijatelja Slobodana Stankovića-kojeg su svi znali kao Tukija, koji, nažalost, nije više među nama.

Đuka je oduvek, pa do danas, bio strogog izgleda, ali, blage naravi. U životu nisam sreo čoveka kojem je bolje pristajala uniforma, istovremeno, izgledajući kao gospodin. Bolje sam ga upoznao tokom nesrećnog rata, na početku 90-tih, prošlog veka. On je obavljao svoje dužnusti u Vrbasu i okolini, a mene, mobilisalo. S obzirom da sam bio vozač, dolazio sam i kod njega, da nešto donesem ili uzmem iz komande.

Kad sve to završilo, ali i pre nego što je počelo, Pančevo je imalo sreću što Milan Đukić živi baš u gradu na Tamišu. Naime, kad je izgrađen Dom Vojske, on je imao zadatak da brine o kulturnim dešavanjima u toj ustanovi. Vredno, kao i uvek, činio je prava remek dela, u vidu dovođenja sjajnih umetnika, predstava, šta sve ne. Kasnije, kad je došlo vreme za penziju, vrlo blisko je sarađivao sa ljudima i Kulturnog centra Pančevo, gde je svojim angažmanom, i te kako, doprineo da grad bude bolje i lepše mesto za život.

Đuka, kako većina njegovh prijatelja oslovljava ovog sjajnog čoveka, po mom mišljenju, jedan je od najobrazovanijih ljudi koje sam sreo u životu. Imam utisak, a siguran sam da je tako, čita više nego ikad, a za mene je posebno dragocen, što, svakodnevno, na svom fejs profilu, gde je veoma angažovan, stalno priređuje divne informacije iz sveta kulture. Često, podseća na naše najveće umetnike, njihova dela. Pred nas, stavlja divne stihove, priče, druge umotvorine istaknutih sunarodnika,  negujući, neprestano, naš jezik.

On dobro zna, samo tako i bez rezerve, možemo se odmaći od ne baš vesele stvarnosti, usput, naučimo i nešto novo. Milan Đukić je deka dvema unukama, Gocinim ćerkama, što je sasvim sigurno uticalo da se još više posveti radosti života, a svojim pozitvnim stavom o postojanju lepote u umetnosti i jeziku, obogati i nas, njegove prijatelje koji pomno pratimo šta radi.

Sigurno, radna disciplina, da se svakodnevno, nešto obelodani, podari drugima, ostala je još iz vojničkih dana, a sad se to lepo  potvrđuje. Nisam dugo video Đuku, ali, kao da jesam. Čitam svakodnevno njegove stavove o drugima i samom životu. Na taj način, ovaj sjajan čovek, zapravo, priča o sebi. On to dobro zna. I sam se okušao u pisanju, tom mukotrpnom delanju, samoći i izlasku na kraj sa samim sobom.

Već dugo želim da mu posvetim pažnju, a sad se baš namestilo, što bi rekao naš narod. Đukić svojim delom, svim što je do sad uradio, zaslužuje mnogo više. On je svoju ravnotežu našao. Mogli bi stalno da učimo od ljudi kakav je on. On nastavlja svoju potragu za smislom, tom najjudskijom potrebom. Uz savest i ljubav, to bi bilo to.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Milana Đukića, nekada oficira JNA, časnog čoveka i vojnika, upoznao sam, najpre, kao oca svoje prijateljice Gordane, kasnije, supruge mog sjanog prijatelja Slobodana Stankovića-kojeg su svi znali kao Tukija, koji, nažalost, nije više među nama.