ISTINOČEŽNJA: Mile Đorđević

Sve je manje slavlja, veselja. Nešto zbog toga što ne ide, dok nam stradaju najbliži, ali i zbog nas samih, kako se ne bi izlagali dodatnom uticaju pošasti, koja nas je poslednjih godina okupirala. Ipak, nekim ljudima je muzika u krvi, žive od nje i sa njom, pa ne čudi što im nedostaju okupljanja i svečanosti. Siguran sam da je jedan od njih i Mile Đorđević, poznati harmonikaš, Starčevac.

Stvarno je život nešto posebno. Dokazaću to i na primeru junaka ove priče, a u vezi je i samnom. Naime, Đorđević decenijama stvara i nastupa, a da nisam ni znao za njega. Sve do trenutka kad sam i sam rešio da se ženim. Kako običaji nalažu, pre odlaska po kuma i mladu, kod svoje kuće trebalo bi da ugostite najbliže, a to ne ide bez muzike. Iskreno, ne sećam se kako je to toga došlo i ko je Mileta meni preporučio, ali, pred samu svadbu, zazvoni mi telefon. Javim se, a sa druge strane, čujem glas: „Zdravo Rora, Mile je ovde, harmonikaš. Trebalo bi da dođem do tebe, u stan, da malo razveselim goste“-reče, pa nastavi: „Inače, znam ja tebe, radiš u OK Borac, a ja sam verni navijač kluba iz Starčeva, pa mi je još draže da se vidimo“-završi besedu, već godinama, moj prijatelj, tada, neznanac.

Kad smo se, zvanično, upoznali, odmah me je oduševio. Neposredan, profesionalan, radan. Dobar čovek. Tako, svira on, a vreme je bilo da pođemo dalje, kako rekoh, po kuma i moju Biljku. U jednom trenutku, kažem mu: Mile, molim te, samo da na početku, kad uđemo u svečanu salu, odsviraš pesmu Miroslava Ilića-Luckasta si ti takav sam i ja. „Nema problema“-odgovorio mi je.

Mi se svi zaneli, uhvatila me i neka trema, ženim se prvi put. Razmišljam, da sve bude dobro, biće mnogo sveta na našoj svadbi i vreme prolazi. Posle venčanja, krenemo mi u salu, smestimo se. Ja i zaboravio na dogovor sa Miletom, kad, čujem prve taktove svoje omiljene pesme. Nije zaboravio dobri moj, oduševivši me. Svadba je prošla potaman, bez i jedne greške. I zbog Mileta, naravno i ljudi koji su svirali tog dana.

Kasnije, viđali smo se u gradu, tu i tamo. Jednom prilikom, negde sam žurio, a bez auta. Pozovem taxi. Čekam, i naiđe. Sedam na suvozačevo mesto i ne gledam ko vozi, kad ono moj Mile Đorđević. Priča mi, da je sve teže u poslu i da je morao još jedan posao da radi. Kasnije, ramišljam-koliko je život lep i surov-istovremeno. Nisam primetio da je Đođević bio nešto tužan što mora da radi još nešto, osim sviranja, ali, meni je bilo, nekako, nepravedno.

Mileta sad viđam samo preko FB. Obojica smo, izgleda, mnogo zauzeti. Osim što radi, mislim svira, voli da peca, pa je stalno, rekao bih, često, na Dunavu. Uz vodu, mirna je glava. Do nekog novog slavlja prijatelju moj, dobro zdravlje ti želim.

Praštajte i dobra vam sreća!

Sve je manje slavlja, veselja. Nešto zbog toga što ne ide, dok nam stradaju najbliži, ali i zbog nas samih, kako se ne bi izlagali dodatnom uticaju pošasti, koja nas je poslednjih godina okupirala. Ipak, nekim ljudima je muzika u krvi, žive od nje i sa njom, pa ne čudi što im nedostaju okupljanja i svečanosti. Siguran sam da je jedan od njih i Mile Đorđević, poznati harmonikaš, Stračevac.