ISTINOČEŽNJA: Nataša Jelača Vojvodić

Ne znam za druge, ali meni je mnogo lepo kad neko, posebno koga poznajem, uspe u tome što radi. E, sad, uspeh je relativan pojam, ali, uvek sam se nosio mišlju, za mene, to znači da si tokom decenija opstao, uradio mnogo toga za dobrobit društva, i ostavio trag u vremenu. Takva je junakinja ove priče-Nataša Jelača Vojvodić.

Pre nekoliko dana se pohvalila, sasvim zasluženo, njen plesni studio „Balerina“ proslavio je tri desenije postojanja. Pomislio sam, vreme stvarno leti. Natašu sam upoznao davnih dana, mada se ona uopšte nije promenila, čak, kao da joj vreme ništa ne može, kad sam počeo da izlazim u grad. Rizikujem da nekom Pančevcu budem čudan, kad pominjem taj pojam-odlazak u grad, ali, kako da drugačije nazovem, polazak sa Tesle do centra Pančeva?

Elem, taj period zajedničkog druženja, svakako, jedan je od najbezbrižnijeg u mom dosadašnjem pokretu, a to vreme, bilo je mnogo lepše i bolje od ovog sad, kad su deca „opterećena“ novim tehnologijama, a roditelji, ubijeni u pojam, od posla i brige, kako da prežive. Nataša je i u to doba bila aktivna, kad je reč o baletu. Nekad se i sama bavila ovom umetnošću, a kad je shvatila da ima znanje i umešnost, da deci objasni sve te scenske pokrete, nastao je pomenuti studio „Balerina“. Ne mogu vam sad tačno reći, koliko je dovojčica tokom 30 govina našlo svoju sreću, kroz balet, i druge plesne igre, ali, siguran sam, reč je o više hiljada njih. Isto tako, ne znam, da li se neka od njih, kasnije, otisnula na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, možda, još dalje, negde u središte Evrope, ali, znam, jer me život tome naučio, kad ste u detinjstvu srećni, kad, tad „preležite“ ljubav, postajete dobar čovek, ličnost.

Za mene, to je najvrednija uloga moje drugarice, u čitavom tom nizu, odličnih poteza, koje decenijama sprovodi u delo. Nataša ima i sestre: Snežanu i Vladislavu, pozantiju kao Pipi, koja se, takođe, u potpunosti, predala toj divnoj deci, pa sa sestrom, učestvuje u njihovom razvoju. Meni su one super, tako zajedno, dokazujući da se može biti u ljubavi i slozi, i kad je reč o poslu, sa najbližom rodbinom. Da ne zaboravim i najmlađeg, brata-Mihajla.

Plesni studio „Balerina“ bila je dom mnogim devojčicama koje su želele da plešu, igraju moderni balet, putuju. Siguran sam, još mnoge generacije će ona odnegovati i pokazati im ispravan životni put. Ne volim da pominjem takmičenja, kad je reč o mlađem uzrastu, zato što smatram, igra je dovoljna, da bi se osetio rezultat i napredak kod dece, ali, ovog puta, želim da pomenem i Natašine uspehe širom Srbije, čak, i van granica naše domovine. Kompeticija, u ovoj oblasti, nekako i ima smisla, i deo je tradicije, pa kad je tako, onda se ne kajem što sam i to izdvojio kao bitnost, dok vam je predstavljam  u Istinočežnji.

Nataša, prođe 30 godina, a Ti kao da si na početku. Mislim na entuzijazam i energiju, koja te ne napušta. To je sasvim dovoljno, za još mnogo godina uspešnog rada.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Ne znam za druge, ali meni je mnogo lepo kad neko, posebno koga poznajem, uspe u tome što radi. E, sad, uspeh je relativan pojam, ali, uvek sam se nosio mišlju, za mene, to znači da si tokom decenija opstao, uradio mnogo toga za dobrobit društva, i ostavio trag u vremenu. Takva je junakinja ove priče-Nataša Jelača Vojvodić.