ISTINOČEŽNJA: Radmila Vukelić

Rizikujem, valjda to ide s godinama, da me sugrađani, čak i ljudi odnekuda, proglase sentimentalnim tipom. Zato što, svako malo, pominjem prošlost i kako je nekad bilo bolje. Međutim, oni koji pamte, sasvim sigurno, ne samo da će me razumeti, već potvrditi moju tezu. Danas ću o jednoj osobi, koja mi daje za pravo. Reč je o Radmili Vukelić.

Kad sam ja počeo da radim na Radio Pančevu, ona je već bila zvezda, u punom smislu te reči. Kao spiker, čak, mnogo više, izdvajala se svojom pojavom(to se na TV Pančevo lako uočavalo), ali, na mene je ostavila utisak, jer je uvek želela da pomogne. Sećam se, meni lično, prilazila je i savetovala kako da otvaram usta dok pričam u studiju, bolje i razgovetnije saopštavam javnsti to što želim.

Ona je bila i ostala harizmatična. Sećam se, Radio Pančevo je osim svog kvalitetnog Informativnog programa, a u doba Slobodana Miloševića, to je bio redak medij, sa toliko profesionalnog stila i poštenja, imao odličan zabavan, kulturan i sportski sadržaj. Šta tek da kažem o muzici. Posebno su bili interesantni: Noćni program, Radio plaža i drugi. Rada je uvek imala posebno mesto u tim pričama. Razgovarala je sa najboljim gostima, najuglednijim ličnostima tog doba. Uvek spremna, nasmejana i skoncenstrisana, delovala je ubedljivo i dopadljivo-istovremeno.

Kasnije, njen rad na TV Pančevo dobija i neku materijalizaciju, ne, ne govorim o novcu, već činjenici da su je Pančevci i mnogi drugi prepoznali baš onakvu, kakvom sam je, na ovom mestu, opisao. Nažalost, nema više našeg Radio Pančeva(zapravo, postoji, ali, ne mislim na tu stanicu, kad razmišljam o pojmu-novinarstvo i informisanost) a ta praznina, i te kako se oseća u gradu, nekad veselom i prepoznatljivom po gostoprimstvu. Radin odlazak, kasnije i ostalih, zatvorio je jedno lepo poglavlje u našim životima, mladih novinara, koji su imali od koga da uče.

Radmila Vukelić i dalje živi u mom komšiluku, u naselju Tesla. Ponekad se sretnemo, dok šetamo pse. Popričamo, ali ne o prošlim vremenima. Suviše je to bolno za ovu vrstu ljudi kakvi smo nas dvoje. Tako, malo o sadašnjosti. Inače, sad je prilika da joj se zahvalim za podršku koju mi pruža u radu. Često, baš-Istinočežnju, podeli i na svojoj FB stranici, šireći tako vesti o ljudima o kojima pišem. Vidim, deli sve što joj se dopadne, a time nam poručuje da prati šta radimo i da joj se to sviđa.

Seta za prošlim vremenima, bar po mom mišljenju, najviše se oseti, kad je reč o ljudima. Sve je manje ljudi. Koliko god se trudili, mučili, stvarali, nikad to neće biti dovoljno, ako negde ili nekome ne pripadate. No, priroda u nama je toliko izražena, kao i želja da ostanemo svoji, da drugačije ne može. Zato, kad malo posustanem, setim se divote u prošlosti, Rade i drugih prijatelja, kakvi se više ne rađaju. Pa krenem dalje…

Praštajte i dobra vam sreća!

Rizikujem, valjda to ide s godinama, da me sugrađani, čak i ljudi odnekuda, proglase sentimentalnim tipom. Zato što, svako malo, pominjem prošlost i kako je nekad bilo bolje. Međutim, oni koji pamte, sasvim sigurno, ne samo da će me razumeti, već potvrditi moju tezu. Danas ću o jednoj osobi, koja mi daje za pravo. Reč je o Radmili Vukelić.