ISTINOČEŽNJA: Sandra i Luce

Kao da je reč o nekoj mantri, ali, u poslednje vreme, često pominjem  -sve je do nas. Sad, kad smo sredovečnost i moja malenkost u zagrljaju, razumem tu istinu na još bolji način. I zaista, razmislite, niko od nas nije podneo preveliku žrtvu zato što je bio i ostao svoj, a i te kako jeste, kad je pristao da sa đavolom uđe u kolo.

Sve vam ovo pričam, zato što sam, držeći se svog instinkta, ma koliko bilo teško, proveo više vedrih dana od onih drugih. Možda zato što sam ljubav i prijateljstvo imao u pravi čas. Zato što sam na vreme sreo Aleksandru Kovačević, nekada Duždević i Sašu Lučića. To su naši kumovi, pre svega, sjajni ljudi.

U zbrci životnih putanja, stvarno, čovek lakše pronađe cilj, kad uz sebe ima osobe kao što su Sandra i Luce. Oboje sam ih upoznao u ranoj mladosti, a najviše sam ponosan što smo i posle toliko godina ostali bliski, najbolji prijatelji, kumovi. Pre nekoliko dana, proslavljajući Jovanin rođendan, sreli smo se ponovo.

Sandru sam upoznao u Radio Pančevu. Uz Veljka Kapunca, Draganu Lalović i Biljanu Pajić, koja se kasnije udala za Dejana Bulatovića, da kažem, bili smo mlade snage, nekad, po mom mišljenju, najuglednijeg medija, ne samo u Pančevu, već mnogo šire. I tako, malo po malo, razvijalo se naše prijateljstvo. U jednom periodu, ja sam se okrenuo nečem drugom ( zaposlio u Razvoj i Inžinjeringu), a Sandra je postala, ozbiljna novinarka, jedan od stubova pomenute redakcije. Tako je bilo sve do nekih godina kad je upoznala svog supruga, Ivana Kovačevića, univerzitetskog profesora, čoveka koji je odnegovao mnogo generacija na Filozofskom fakultetu, na katedri za Etnologiju i antropologiju. Ko ga poznaje, potvrdiće, reč je o eruditi, osobi sa kojom možete razgovarati o bilo kojoj temi, znalcu, ali i čoveku koji ume da sasluša, nimalo nadmenom ili nešto slično. Njih dvoje već dugo žive u srpskoj prestonici, a umeđuvremenu, rodio im se sin, Ivan Filip, jedan izuzetan momak, sada student Ekonomskog fakulteta na BU, koji je nasledio sve ono najbolje od majke i oca. Kad su se njih dvoje uzeli, Sandra mi je učinila čast, pa sam ja bio njen kum.

Naša kuma Sandra toči svoju dušu prema svima. U ovoj vrevi, buci nesolidnih, nestručnih, loših, ma najlošijih ikada, kad pored sebe imate tako čvrst karakter, dobrog čoveka, mnogo je lakše otkloniti svaku dilemu. Naš poslednji susret, po ko zna koji put, uvreio me, da očajno i neskladno, ne mora tako da bude, već potpuno suprotno. Tako žive moji Kovačevići, a i mi se trudimo da ne izneverimo ta načela. Zajedno, zahvatamo život i nastavljamo da potvrđujemo, može se i nije teško biti čovek.

Luceta sam upoznao još ranije. Polaskom u „Pajinu“ školu, tako je krenulo. Ubrzalo se, zato što je naš kum, nekako u to vreme, odlično branio u mlađim kategorijama RK Dinamo, pa je ta veza doprinela još čvršćoj povezanosti. Kasnije, prošli smo kroz Scile i Haribde i ostali isti. Mnogo lepih trenutaka smo proveli zajedno, a bilo je i onih tužnih, kad smo ostajali bez roditelja, a prvi se našli jedan drugom. Tako, nesvesno, izgradili smo čitav jedan, naš svet prijateljstva. Kad smo Biljana i ja odlučili da se venčamo, naravno,  hteli smo da nam on bude kum. Nije bilo izvodljivo, zato što je Luce tad živeo u SAD. Ne može on, može njegova supruga Violeta. Tako je i bilo, a Lučići, slava Bogu, i dalje su tu, najbolji. Kasnije, Luce je krstio naše Jocu i Ducija.

Pomenuta Vikica, rodila je dve ćerke, Milicu i Miljanu, a obe su danas u Austriji, na studijama. Veliko je to odricanje za porodicu, ali, oseća se ponos kod roditelja, koji uvek nadvlada setu, što nisu zajedno. Ko poznaje Luceta, tvrdim, reći će: „Najvredniji čovek kojeg sam sreo u životu“. Radili smo godinama u Silexu, kod našeg Baneta, a onda je kum otvorio privatnu farbaru, preko puta Vodne zajednice, ili, bolje reći-Stopa, kad se krene, starim putem za Beograd. Tu ćete naći sve šta vam treba, za kuću, najkvalitetnije i pristupačnije.

Tako, uobličeni ljudi, naši Sandra i Luce, sa svojim porodicama, u kojima navire sklad, za nas, Damjanove, učinili su nebrojena čuda, mnogo lepote uneli u život i bili tu, kad je najpotrebnije. Izabrani da budemo zajedno do kraja. Smatram to važnim životnim uspehom.

Slobodan Rora Damjanov

Kao da je reč o nekoj mantri, ali, u poslednje vreme, često pominjem  -sve je do nas. Sad, kad smo sredovečnost i moja malenkost u zagrljaju, razumem tu istinu na još bolji način. I zaista, razmislite, niko od nas nije podneo preveliku žrtvu zato što je bio i ostao svoj, a i te kako jeste, kad je pristao da sa đavolom uđe u kolo.