ISTINOČEŽNJA: Siniša Veljković – čuvar „trezora“

Iz meni nepoznatog razloga, mada se dosta toga promenilo u poslednje vreme, malo, tek ponešto, objavljivao sam u vezi sa radom i uspesima Streljačke družine Pančevo 1813. Možda, zato što sam tokom karijere, više pratio neke druge sportove, najpre rukomet i košarku, pa plivanje i fudbal. Ipak, junak ove priče, zna, kad god je nešto zavisilo od mene, bio sam tu.

Da vam pričam o Siniši Veljkoviću. Reč je, verovatno, koliko me pamćenje služi, o jednom od najdugovečnijih ljudi koji vode neko sportsko društvo u gradu na Tamišu. Za neke, što bi mladi rekli – “Neobičan lik”, ali, ko ga bolje poznaje, ili je na pravi način pratio kako on baštini tradiciju najstarije streljačke družine u ovom delu sveta, jasno je, simbol je dugotrajnosti, sa uspešnim angažmanom.

Strelci u Pančevu, sad najviše mislim na pominjano društvo, nikad nisu bili u prvom planu finansijera. Koliko god da su bili na nivou, u Srbiji, čak i šire, nekako, kao pesak, migoljila su se materijalna i sva druga priznanja. Zato mi je još draže, što je u takvoj atmosveri, sačuvao izraz uspešnosti, a pre svega, nije odustao od ideje da celokupna imovina, koja pripada Streljačkoj družini Pančevo 1813, ne ode u bescenje, skromnu kompenzaciju, koja bi podsećala na unutrašnje propadanje neke porodice, koja je, da bi preživela, budzašto, prodala svoju srebrninu. Čuva, ako se ne varam, Siniša veliku imovinu, koja pripada svim članovima ovog sportskog kolektiva. Znate, onaj potez od pruge, pa dokle pogled seže, mada nisam geometer, zemljište iza Hale sportova u Pančevu. Mnogi su to hteli, za ovo ili ono, čak se i do suda stiglo, ako se ne varam, ali, nepopustljiv je Veljković.

Dakle, pojavio se čovek na pravom mestu, u pravo vreme i život teče dalje. Teško se opstaje u srpskom sportu, osim ako niste, znate ko i šta? Streljaštvo, mada ne izgleda tako na prvi pogled, jeste skup sport, oprema najviše, kao i municija. Stvarno, nije mi jasno, kako je sve ove godine izdržao? Pored toga, ostao je, nekako, polunasmejan. Sa stisnutom vilicom, do duše, oprezan, ali, ipak, optimista.

Još ga znam, kao iskusnog ferijalca. Jednom sam bio u Beloj Crkvi, mestu koje je postalo poznato u Srbiji, po jezerima, nastalim posle otkopavanja uglja. Takav potencijal prepoznat je odavno, a u novije vreme, to mesto i solidna geografska pozicija, još su više doprineli užurbanom razvoju, inače, male opštine. Elem, u epicentru tog turističkog raja, postoji skromni kamp Ferijalnog saveza Pančevo. Ako nešto grešim, neka me Siniša izvini. Slučajno smo se, pre par godina, tamo sreli i pozvao me na kafu. Uvek je imao dobre namere, zapamtio sam taj gest.

Da dodam – skoro da nisam sreo vrednijeg, da kažem, funkcionera u lokalnom sportu. Ma stalno je sa svojim trenerima i strelcima na nekom događaju. Posebno mi se sviđa mladost, koju apostrofira na društvenim mrežama. Takva dinamočnost, jedna je od njegovih životnih načela, kao i maksimum posvećenosti. Nismo se skoro sreli. Vidim, on realizuje sve po planu i ne kuka. To je ta specifična razlika, između njega i ostalih.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov 

Iz meni nepoznatog razloga, mada se dosta toga promenilo u poslednje vreme, malo, tek ponešto, objavljivao sam u vezi sa radom i uspesima Streljačke družine Pančevo 1813. Možda, zato što sam tokom karijere, više pratio neke druge sportove, najpre rukomet i košarku, pa plivanje i fudbal. Ipak, junak ove priče, zna, kad god je nešto zavisilo od mene, bio sam tu.