ISTINOČEŽNJA: Trivun Mirjanić Triva

Ne mogu da se setim, kad i gde sam upoznao Trivuna Mirjanića, kojeg Pančevci znaju kao Trivu, ali, sasvim sigurno, bilo je to na nekoj rukometnoj utakmici ili u kafani, tokom „trećeg poluvremena“.

Kako bilo, u međuvremenu, nas dvojica smo razvili pravi prijateljski odnos, a bez da ću da pogrešim, rećiću za njega da je jedan od najboljih ljudi koje znam. Triva se oženio Mirjanom Novitović Cacom, Slobinom ćerkom, i tako hteo-ne hteo, ušao u jedan lep ali veoma težak posao štampara. Tradicija je uvek u pravu, ne kaže se tek-tako, pa je i Triva morao sa svojom suprugom da nastavi na polju renomea i kvaliteta. Ništa se nije promenilo do danas, kad je reč o toj štampariji, ali, jeste dosta toga u životu junaka moje priče.

Da kažem, Caca i Triva imaju sina Stojana, nekad rukometaša Dinama, Jabuke i još nekoliko klubova. Momak je talentovan, radan, ali, nedostajalo je nešto da ostvari vrhunsku karijeru. On već uveliko radi kao komercijalista u jednoj uglednoj srpskoj firmi i sjajan je mlad čovek u svakom smislu.

E, sad, šta mi je važno da istaknem u vezi sa mojim divnim prijateljem. Kad smo stvarali „Praštanje uspeha“, on je sa svojom porodicom bio prava podrška. Svake godine snabdevao me je kalendarima, notesima i drugim propagandnim materijalom, a to tako traje do danas. Nikad, ama baš nikad, ni jedan jedini dinar nije hteo da mi naplati, a takav gest uvek sam znao da cenim. Ove godine, tek nešto posle par januarskih dana, sreli smo se na kafi, u „Dvorištu“. Nisam ni znao da je njegova odluka da ode iz Pančeva, u Sloveniju, na privremeni rad, bila već gotova stvar.

„Ma da Roki, za koji dan dobijam papire i odoh ja“ reče mi tada, ne bez sete, ali sa takvom sigurnošću, da me baš protresao. Odlazio je i ranije da vozi kamion, ali, sad je baš prelomio. Nisam hteo da pritiskam, ali sam se otvorio:

„Ti znaš, mi ne živimo loše. Mada ima manje posla, još uvek je to sve solidno. Stojan isto radi, nema ni tu brige. Jednostavno, ujutru kad ustanem, ne mogu više da gledam i slušam sve ovo što se dešava oko nas, u Pančevu, Srbiji“-objasnio mi je Triva svoju odluku da napusti rodni grad.

Triva više nije dečak, mladić koji juri karijeru, ili čovek koji nešto duguje, pa je došlo vreme da vrati to. Naprotiv. Kad smo se rastali, posle nekoliko dana, stvarno, stigli su ti papiri i on vozi, već uveliko širom Evrope. Caca mi reče da dolazi početkom jula, na odmor, pa ćemo se videti, da ponovo sabiramo utiske. Razmišljam, dokle je sve otišlo. Baš predaleko, kad se čoveku toliko smuči da mora da ode iz voljenog grada, zemlje. Trivin gest me tera da plačem i radujem se, istovremeno. Dokazao je, reč je o čoveku, nezavisnom intelektualcu, borcu, ljudini koja ne želi da trpi. Na drugoj strani, ponovo me uverio, koliko smo mi drugi mali, sitni. Nemamo petlju da se izborimo za bolji život. Pognutih galava, čekamo. Šta čekamo? Trivo moj dobri, svaka čast!

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Ne mogu da se setim, kad i gde sam upoznao Trivuna Mirjanića, kojeg Pančevci znaju kao Trivu, ali, sasvim sigurno, bilo je to na nekoj rukometnoj utakmici ili u kafani, tokom „trećeg poluvremena“.