ISTINOČEŽNJA: Vera i Peđa

Dok i sam, ispravnije rečeno, moja porodica, nismo dobili psa, našeg maletezera Nou, pomalo šašvo sam doživljao sve te ljude koji se prema ljubimcima ophode kao prema sebi ravnima ili sopstvenoj deci. Evo, već pune četiri godine, sad se sebi smejem, koliko sam bio tupast, zbog toga. Ipak, nešto drugo, zapravo, jedan bračni par, hoću sad da vam predstavim, koji su, makar ja tako mislim, prevazišli okvire očekivanog.

Reč je o Veri Živković Ilić i Predragu Iliću. Napraviću prvo jedan uvod, u vezi sa Peđom. Ne tako davno, igrao je rukomet u Dinamu i to sasvim dobro. Čak, žao mi je što, mislim na materijalnu stranu, nije uspeo još više. Karakterno, mnogo dobar momak, pravi sportista. Hrabar i izuzetno poštovan od tadašnjih saigrača. Takvog sam ga i ja upoznao. Onda su nam se putevi razišli i to je normalno. Pre izvesnog vremena, zapazio sam da srećno živi sa Verom, Pančevkom sa Sodare. Prateći ih na Fejsu, najviše, lako sam razumeo da su se posvetili psima, koje čuvaju u svom stanu. Njih šestoro, baš je sa njima, četvoro u Peđinoj kući, a troje su u iznajmljenom pansionu. Međutim, to je samo jedan deo priče o ovim divnim ljudima. Na Sodari, tom poznatom pančevačkom nasilju, ima mnogo napuštenih pasa, a baš Vera i Peđa, kako saznajem, najviše brinu o njima. Skoro svi su kastrirani, veterinarski pregledani, ali, ne mogu ni oni baš sve da ih udome.

Ostale tekstove Rorine „Istinočežnje“ možete pročitati OVDE.

Iskreno, ne poznajem Veru, ali sam, gledajući sa strane, lako shvatio da je reč o pravoj aktivistkinjii, romantiku, istovremeno. Kod nje nema skrivenih simpatija prema svojim ljubimcima. Sve je potpuno ogoljeno. Reč je o čistoj ljubavi. Takođe, to što ona čini, sa Peđom, okarakterisao bih kao dostignut ideal sreće. Želeći da napišem tekst o njima, da nekako istaknem Veru, pozvao sam Peđu telefonom, da kažem, tajno, da mi ispovedi neke detalje o svojoj supruzi. Našao sam ga u Nišu, gde ovih dana radi svoj posao, za jednu firmu, nešto u vezi sa opremanjem kupatila.

Nisam se iznenadio posle njegovih reči: „Roro, ona je prava lavica i baš mi je drago da ste se setili i nje“. Preganjao sam se sa Peđom, tokom razgovora, da mi ne persira, ali, nije išlo. Kaže mi još moj prijatelj, supruga mu je mnogo posvećena psima i da 24 sata brine o njima. Ona ne sprema samo hranu za „ukućane“ već i ostale napuštene pse, u pomenutom naselju. Često, iz svog džepa plate neku uslugu, veterinaru ili nešto slično. Hrana se, takođe kupuje, ali, Peđa kaže: „Ne kukamo, a kome i da se žalimo“.

Meni je jasno da za njih dvoje ljubav prema psima jeste osnova postojanja, ali, kad sa strane posmatram celu tu divnu priču, u prirodnoj veličini, mislim da bi bilo u redu da im na neki način pomognemo, kako god i koliko ko može. Ne u novcu, što reče moj sagovornik, najbolje bi bilo u hrani, koja je uvek i najpotrebnija. Ljudi su danas zaboravili na najvišu dužnost. Dužnost prema sebi. Na sreću, Peđa i Vera nisu. Zato, hvala ljudi i svaka čast!

Zamolio sam Ilića da ništa ne priča svojoj supruzi o ovom tekstu, neka to bude iznenađenje. Znam da je ispunio obećanje. I ja sam sebi zadato, da ovo objavim na 013info.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Dok i sam, ispravnije rečeno, moja porodica, nismo dobili psa, našeg maletezera Nou, pomalo šašvo sam doživljao sve te ljude koji se prema ljubimcima ophode kao prema sebi ravnima ili sopstvenoj deci.