ISTINOČEŽNJA: Vlada Santa Lučija

Nisam sto posto siguran, ali, kad bi nekom Pančevcu, čak, mnogo šire, pomenuli Vladimira Vitomirova, verujem da mnogi ne bi znali o kome je reč. Ipak, kad pomenete Vladu-Santa Lučiju, sve postane jasnije.

Kako je moguće da neko bude toliko poistovećen sa nekim objektom, a reč je o poznatom pančevačkom restoranu? Moguće je, zato što junak ove priče nije samo vlasnik, pomenutog, kultnog mesta, već njegova duša. Zato je to tako. Još da dodam-Vlada, od kad ga znam, živi nekim svojim životom.

Za njega sam prvo čuo, pa ga tek onda upoznao. Kako to? Objasniću. Pančevo je pre četiri decenije, od kad datira naše poznanstvo bilo malo mesto, gradić, tik uz srpsku prestonicu. On je bio interesntna tema, a to se brzo pročulo, kao neko ko je živeo „preko“, pa se vratio da otvori restoran, i još mu dao ime Santa Lučija. Ne verujem da je mnogo razmišljao o PR, svog novog posla, ujedno ljubavi, ali, ispalo je, ime, dopadljivo već na prvi ton, donosi sreću. Tako je do danas.

Elem, u jednom trenutku, mnogi od nas, pohrlili su da vide, šta je to novo, na meniju i svemu drugom, u restoranu, do tad, neviđenom u Pančevu. Odmah da kažem, „Lučija“ je izgledala drugačije u to vreme, manja, pre svega. Godinama kasnije, Vlada je to nadogradio, u svakom smislu.

Kako da vam ga opišem? Kao šarmantnog čoveka, koji se odlično snalazi u raskoši, ali i kad je oko njega sve jednostvano. Moj prvi utisak o njemu, a to se nije promenilo do sad, ogleda se u činjenici-mnogo mu je stalo da neguje sve oko sebe i širi prijateljstva. Možda ćete reći-pa to je i normalno za nekog ko drži restoran. Tačno, samo bih dodao, on, čitavu tu dimenziju, neguje, na samo njemu znan način. U međuvremenu, oženio se i koliko znam, ima dve kćeri.

Nas dvojicu, makar ja tako mislim, posebno povezuje jedan period, s početka 90-tih, prošlog veka. Naime, u podrumu njegovog restorana, koji je bio prostran i pogodan za neku delatnost, moj kum, Saša Lučić, otvorio je bilijar klub, a u sklopu tih kvadrata, bila je jedna manja prostorija, u kojoj sam ja držao video klub. Danas, to je mnogima, posebno mlađima, nezamislivo, ali, u to doba, VHS kasete, bile su jedini način da se odgleda neki filmski hit. Trajala je ta družba neko vreme. Za taj prostor me vezuje još jedna lepa priča. Naime, baš u njemu, pao je dogovor da se ide na legendarnu utakmicu Bajern-Crvena zvezda, u Minhen, te čuvene 1991. Tako smo, nas četvorica (Bata Ratković, Peca Jovičić-Žorž, pomenuti Luce i moja malenkost) Jugom, krenuli put bavarske prestonice i doživeli, po mom mišljenju, jednu od najvećih pobeda naše Zvezde, od kad postoji klub iz Beograda. Bari, nešto kasnije, samo je bio kruna, neponovljive generacije.

Kod Vlade, u Santa Lučiju, godinama unazad, dolazio sam raznim povodima. Dočekivao me kao rođenog, svog brašu. On ni ne zna za ovaj tekst, koji je sad pred vama, a nadam se da će ga i on pročitati, a sutra, u nedelju, 19. septembra, videćemo se ponovo, da proslavimo prvi rođendan Novaka Bojovića.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Nisam sto posto siguran, ali, kad bi nekom Pančevcu, čak, mnogo šire, pomenuli Vladimira Vitomirova, verujem da mnogi ne bi znali o kome je reč. Ipak, kad pomenete Vladu-Santa Lučiju, sve postane jasnije.