ISTINOČEŽNJA: Žika Miloradović

Živoslava Žiku Miloradovića upoznao sam pre više decenija, sticajem okolnosti kakve se ne dešavaju često. Naime, prilikom jednog od mojih odlazaka u grad, na početku srednjoškolskog obrazovanja. Ispred nekadašnje Gradske galerije, u parku, proslavljeni pančevački glumac Miroslav Žužić igrao je monodramu „Vojnik Švejk“. S obzirom da je Žule, nekada, član Ateljea 212, već bio ostvario mnoštvo uloga u pozorištu, filmu i TV, bilo je sasvim u redu da ga mnogo sugrađana gleda i tom prilikom. Ipak, jedan „gost“ sasvim neprimereno, čestim upadicama, provocirao je glumca, a i sve nas. Taman sam pomislio, jedan čovek mu priđe, povede desetak metara, dublje u park i na svoj način, umiri nepristojnog Pančevca. Tek kasnije  saznao sam, bio je to Živoslav, po mom mišljenju, istinski intelektualac među novinarima, i jedan od najboljih urednika sa kojim sam imao čast da sarađujem.

Upoznao sam ga, takođe, na čudan način. Tada to nisam znao, ali on kao urednik, poslao je nekoliko saradnika iz Omladinske redakcije Radio Pančeva da po školama animiraju buduće saradnike i kolege. Tako su dospeli i do moje. Sećam se, upali su na čas, predstavili se i podelili prazne papire sa temom kultura. Tražilo se da napišemo nešto o tome. Napisao sam pesmu od nekoliko strofa i to je bilo to.

Posle par nedelja, zazvoni fiksni telefon. Tata me zove i kaže: „Traži te neki čovek“. „Da li ste vi Slobodan Damjanov“ začuo sam pitanje sa druge strane žice? Bio je to Živoslav. Upoznali smo se nekoliko dana kasnije, ali on je otišao iz te redakcije, a ja se uputio u vojsku, pa smo se tek nešto kratko družili. Ono pravo, nastalo je nekoliko godina posle, kad sam postao saradnik „Pančevca“. Žika je, makar po mom mišljenju, mada, bilo je tu ozbiljnih careva, od Talimana, Dendija, Jove, na mene ostavio najjači utisak, kad je reč o novinarstvu, a još više o ljudskosti. Obrazovan i izuzetno talentovan, tačno je znao, kako svakom od nas da priđe i šta kao mladi novinari ne radimo i radimo dobro.

Ipak, ono najbolje je došlo nešto kasnije, što odlično opisuje prirodu ovog čoveka. S obzirom na to da je „Pančevac“ uvek težio samo jednom, tačnom informisanju sugrađana, u to vreme, niko nije trpeo pritiske političara na vlasti. Manje više, to je poznata stvar. Tako, osnovao se „Novi Pančevac“ a redakcije su bile kod Robne kuće, i kasnije, kod Zojkića, u Klubu 100. Na moju radost, ujedno, bila je to i velika čast, Žika me zvao da budem deo tima. Trajalo je do kraja, što bi se reklo. Mnogo, baš mnogo, naučio sam od Miloradovića. On nije držao lekcije, već nas učio životu i poslu. Tim, svojim šarmom, lako je dopirao do nas. Sećam se, posle mog povratka iz SAD, ponovo me zvao i tražio da napišem nešto o boravku u Čikagu. Kad je pročitao tekst, a to ću pamtiti celog života, prozborio je: „Razumem te što si se vratio. Za razliku od Side, protiv nostalgije nema šta da se navuče“.

A onda šok. Valjda, zato što pametan, školovan, dobar čovek, posebno onaj koji misli svojom glavom, ne treba ni jednoj vlasti, čuo sam da je otišao u Italiju, da vozi kamion. Mislio sam da je neka šala, ali nije bila. To traje do danas. Aktivan je na društvenim mrežama, pa znam šta radi i čime se zanima. Uvek isti. Mudrac.

Praštajte i dobra vam sreća!

Živoslava Žiku Miloradovića upoznao sam pre više decenija, sticajem okolnosti kakve se ne dešavaju često. Naime, prilikom jednog od mojih odlazaka u grad, na početku srednjoškolskog obrazovanja.