ISTINOČEŽNJA: Zlatan Ranković

Pravo da vam kažem, uz Zlatana Rankovića, već dugo komunalnog inspektora u Gradskoj upravi Pančevo, saznao sam šta je zajedničko dobro i zašto je važno govoriti istinu, ma po koju cenu. Davno, pre tridesetak godina, kad, kao ljudi, nismo bili toliko u dehumanizujućem poretku, bilo je lako oćutati, ili prećutati nešto što vas boli. Ipak, kad je neko čovek, onda je to odvajkada, što bi se reklo. Tako i moj prijatelj-Zlatan Ranković.

Sećam ga se kao odličnog košarkaša. Imao je neku usvoju napornu upornost da istera svoje na terenu. Što bi se reklo-voli da pobedi. Nažalost, njegov talenat u igri pod obručevima, ostao je neprimećen, ali je zato bio veoma uspešan kao sudija. E, sad, uspeh kao relativan pojam, najlepše i najlakše ću vam opisati kroz sportski angažman junaka ove priče.

Naime, sećam se dobro, mada sad ponovo moram da se vratim decenije unazad, u naše živote, Zlatan je uverljivo sudio na utakmicama, a pošto za sve morate da imate talenat, radi uspeha, i on je brzo napredovao. Kao mladi, takve su bile prilike, a da ne mislite da je basket 3×3 od juče, organizovali smo u Pančevu i takve, veoma kvalitetne turnire. Da bi sve bilo skroz pošteno, angažovali smo, naravno, na Rankovićev obraz, tad nedovoljno afirmisane sudije, ali, već sa autoritetom( Mrdak i Mažić). Njima je bila čast da dođu, posebno što ih je pozvao već ugledan kolega. Zašto mi je ovo važno? Zbog karaktera  ljudskosti mog prijatelja.

Pomenute sudije, uveliko, godinama već sude na evropskoj sceni, kako se to kaže, a Ranković se negde izgubio sa te mape. Zato što je bio loš? Ne, već iz razloga što nije želeo da ćuti, otrpi nepravdu, u samoj organizaciji kojoj je pripadao. Bolelo je to, ali, ostao je čovek. Svaka borba nešto vam oduzme, a ponešto da. Ranković je ispao sa liste najboljih, nezasluženo, ali je očistio svoju dušu i ojačao principe ljudskosti. Svakako, ostao je u košarci.

Kad je upoznao suprugu Zoricu, takođe sportiskinju, od glave do pete, bilo je lako uočiti da će njihov život biti ukrašen. Dobili su trojicu sinova. Život nije lak, u to se moj prijatelj mnogo puta uverio. Odnedavno, Zorica je sa momcima otišla da radi, nešto novo, drugačije(medicinska sestra) u Nemačku, ali i da živi kao sav normalan svet. Ranković je još u Pančevu, da nastavi, kao neki misionar svoj život.

Dominacija moralnog kod njega, a u to sam se uverio mnogo puta, ima svoju cenu, no, što kaže naš narod: Ono što te ne ubije to te ojača. Po tom principu. Zlatan Ranković gura dalje, istrajava. Nisamo se dugo videli na kafi, pa je vreme, da ga i ovako podsetim, na tu lepu naviku, koju smo nekad, zajedno upražnjavali.

Dok se to ne desi, baš je lepo što su sredstva informisanja, kao što je ovaj, koji čitate, i dalje slobodna, pa mogu da napišem šta želim, veličajući čoveka, tu retku zverku, u savremenom svetu.

Ptaštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Pravo da vam kažem, uz Zlatana Rankovića, već dugo komunalnog inspektora u Gradskoj upravi Pančevo, saznao sam šta je zajedničko dobro i zašto je važno govoriti istinu, ma po koju cenu. Davno, pre tridesetak godina, kad, kao ljudi, nismo bili toliko u dehumanizujućem poretku, bilo je lako oćutati, ili prećutati nešto što vas boli. Ipak, kad je neko čovek, onda je to odvajkada, što bi se reklo. Tako i moj prijatelj-Zlatan Ranković.