Je l znate gde je rođen Sveti Sava? – Direktno nas upita iguman

Ko je bio, zna gde su Đurđevi Stupovi. Ko nije, trebalo bi u sebi da pronađe veru i da im se pokloni, ako ikako može. Ako ne može, neka se za njih u svojoj crkvi pomoli ili sveću zapali. Većina Srba će u manastir ili crkvu otići ako je uz put, kada se ide na more ili na ekskurziju. Ako je svetinja od glavnog puta udaljena, pohodioca će biti minimalno, uglavnom lokalnih vernika. Položaj Đurđevih stupova, okruženje, kaldrma koja vodi da ulaska u manastir, sve je simbolično, a još u manastir nismo zakoračili. Dok hodamo stazom koja zbog strmine i podloge iziskuje napor, pa stvara mali bol ljudima ne naviknutima na tešku podlogu, naviru mi osnovni podaci o manastiru koje znam. Ceo ambijent, manastirski mir ukrašen laganim vetrom koji peva kroz krošnje drveća, značaj svetinje, razlog koji je Stefana Nemanju nagnao da je izgradi, sve se to u meni sjedinjuje. Malo zadihani prolazimo kroz kapiju i ulazimo u manastir. Prođosmo pored suvenirnice i stadosmo u omalom dvorištu, da predahnemo, barem ja. Nigde nikog. Gledamo okolo i upijamo. Da sve bude još uzvišenije, pojavi se iguman.

–  Pomaže Bog.

–  Bog vam pomogao, prvi put dolazite?

Nije čekao da odgovorimo, sam je počeo besedu. Bio sam u mnogim manastirima i crkvama, ali samo sam u Žiči i Gračanici čuo besedu monahinja. Ovu priliku celim bićem prihvatam, obojica ga slušamo i upijamo svaku reč. U jednom trenutku osetim onaj oštri bol u ramenima koji više peče nego što boli, karakteristično za duže stajanje. Da, duže jer sam pobožno kao ukočen stajao petnaestak minuta sigurno. Da, toliko dugo nas je nadahnjivao. Odjednom direktim pitanjem iguman prekinu svoju besedu:

–  Jel znate gde je rođen Sveti Sava?

Prazno smo se pogledali, mladi kolega i ja.

–  Možda u Hercegovini ili Zeti, ne znam, možda na Kosovu – pitanjima pokušavam da odgovorim i bez stida pokazujem svoje neznanje, rešen da se sa njim suočim.

Iguman je stajao leđima ka konacima, te se lagano okrenuo na svoju desnu stranu ka zapadu, ispružio ruku, želi da pokaže nam nešto u daljini. Naslućujem odgovor i zapanjeno ga pitam:

–  Da li je moguće?

Istovremeno iguman ispruženom rukom pokazuje u daljinu i govori:

–  Vidite ona dva brda, vidite one crvene krovove?

–  Znači tu je rođen Sveti Sava!? – začuđeno ali i postiđeno konstatujem.

– Deževa – kratko reče iguman.

Potpuno sam iznenađen tim saznanjem, a dodatno svojim neznanjem. Da li da zbog toga prekorevam sebe ili će mi neko drugi biti kriv? Ponos koji sam osećao što sam u takvoj svetinji, koja je na mene ostavila dubok utisak, zamenjuje neka vrsta pomešanog stida i žala što to nisam znao, što čak za Deževu nisam ni čuo, što nisam bio u tom malom mestu u kome je svaki kamen svetinja. Trebalo je da nas Musliman uputi, prosto da nas natera da u manastir dođemo i da saznamo nešto što bi trebalo svaki Srbin da zna. Nadahnut novim saznanjem rešen sam da odemo u Deževu, odmah, da nadoknadim sve propušteno. Pitam igumana – da li možemo od manastira niz brdo da nastavimo put za Deževu – kako je rukom pokazao?

–  Ne može – reče tiho da smo jedva čuli, a onda blago obori glavu i pogleda u zemlju.

–  Oče igumane, zar odavde nema puta, od manastira ne možemo u Deževu? – pitam na granici nepristojne upornosti.

–   Nema – i dalje tiho govori iguman

–  Znači moramo zaobilazno?

–  Ako hoćete – reče pa zastade, a onda iguman podignu glavu i pogleda nas jednog pa drugog pravo u oči – onda morate!

Ostadosmo bez reči.

Polako shvatam da nema brzog puta nigde. Ne može se decenijama propušteno nadoknaditi za sat vremena, kako to većina ljudi sa asfalta želi, bilo o čemu da se radi. Lekcija je koju nikada nije kasno naučiti ali i primeniti. Jer naučeno nam znanje, ako ga ne koristimo na pravi način, ništa ne znači, kao da ga nemamo. Ako nešto naučimo, a to ne primenimo, ono će vremenom nestati i opet ćemo kao na početku neznalice biti.

Pitam se kojim putem je Stefan Nemanja išao od manastira do Deževe, sigurno je neka staza postojala. Nismo uspeli ni da je očuvamo a kamoli da je prilagodimo za kretanje savremenog čoveka. To svakako ima neko značenje. Hteo sam lako i komforno da u jednom dahu obiđem i drugu svetinju. Učiniti nešto veliko na lak način nije moguće. Ko hoće svetinju da pohodi, mora se malo i pomučiti, time će svoju volju učvrstiti i sve bolje razumeti. Da li to svi zaslužujemo? Odgovoriće nam jedan stanovnik Deževe, profesor Mirko Popovac, koju je za Politici 21.1.2016. rekao: Zadrhtim kad pomislim ko je sve hodao ovom svetom zemljom i zapitam se da li smo mi danas dostojni naslednici tih velikih Srba. 

Ko je bio, zna gde su Đurđevi Stupovi. Ko nije, trebalo bi u sebi da pronađe veru i da im se pokloni, ako ikako može. Ako ne može, neka se za njih u svojoj crkvi pomoli ili sveću zapali. Većina Srba će u manastir ili crkvu otići ako je uz put, kada se ide na more ili na ekskurziju. Ako je svetinja od glavnog puta udaljena, pohodioca će biti minimalno, uglavnom lokalnih vernika. Položaj Đurđevih stupova, okruženje, kaldrma koja vodi da ulaska u manastir, sve je simbolično, a još u manastir nismo zakoračili. Dok hodamo stazom koja zbog strmine i podloge iziskuje napor, pa stvara mali bol ljudima ne naviknutima na tešku podlogu, naviru mi osnovni podaci o manastiru koje znam. Ceo ambijent, manastirski mir ukrašen laganim vetrom koji peva kroz krošnje drveća, značaj svetinje, razlog koji je Stefana Nemanju nagnao da je izgradi, sve se to u meni sjedinjuje. Malo zadihani prolazimo kroz kapiju i ulazimo u manastir. Prođosmo pored suvenirnice i stadosmo u omalom dvorištu, da predahnemo, barem ja. Nigde nikog. Gledamo okolo i upijamo. Da sve bude još uzvišenije, pojavi se iguman.