Kako se izboriti sa vršnjačkim nasiljem?

Prošlog meseca Pančevo su potresla dva slučaja vršnjačkog nasilja. Oba puta akteri su bili učenici osnovnih škola. Posebnu pažnju javnosti privukao je slučaj vršnjačkog nasilja u prvom razredu, a čini se da se starosna granica pomera sve niže. To je bio povod za razgovor sa psihologom Osnovne škole „Isidora Sekulić“ Mirom Paul, koja kaže da je ovo problematika koja zahteva duži rad, korak po korak, angažovanje svih, jer rad na nasilju jeste rad na gašenju požara, a ne na raspirivanju.

„Mi često, a i mediji imaju udeo u tome, raspirujemo vatru oko te teme i tako pravimo, možda čak, i vrstu panike među roditeljima koji sa pravom strahuju sutradan gde puštaju decu u školu i šta će se desiti“, ističe psiholog Isidorine škole, dodajući da je umesto traženja krivca u roditeljima ili školi, potrebno osmišljavanje plana aktivnosti za decu, bilo da su žrtve nasilja, bilo da prouzrokuju nasilje u svojim sredinama.

„Nasilnika je bilo od kada je sveta i veka. Oni po pravilu „namirišu“ žrtvu“, kaže Mira Paul i ono što roditelji treba da rade je da jačaju decu da ne upadnu u poziciju žrtve.

Ne nudite deci gotovo rešenje, pomozite im da ga nađu sami

„Svi roditelji su osetljivi na sopstvenu decu u smislu da njihova bol nas još više boli i to je prirodno. Iz tog razloga mnogi roditelji krajnje subjektivno i nekako bez određenih filtera realnosti čuju dete koje se žali na nešto i iz potrebe da zaštite dete odmah nude gotovo rešenje: Jesi li mu vratio? Jesi li i ti njega udario? Što mu nisi rekao to i to? Znači, nude gotova rešenja što nije razvojno podsticajno. Razvojno podsticajno je da podržimo dete u smislu da iskažemo empatiju i kažemo: verovatno ti je bilo teško dok si slušao da te vređa ili dok te udara i da mu ponudimo da smo tu za proces da sam donese odluku, uz našu pomoć, šta će uraditi sledeći put“, savetuje psiholog.

Najmanji procenat roditelja iskazuje to što je najbolje za dečje odrastanje, kaže Mira Paul, naglašavajući da to nije lako, jer, kad roditelja boli dečja patnja, on reaguje iz potrebe da zaštiti dete.

„Kad dajete detetu gotova rešenja, uvek nesvesno dajete i poruku da nije dovoljno sposobno samo da reši. Ne kaže to direktno, ali dete to tako čuje. Kada kažete – zašto ga nisi udario, samo što mu ne kažete – kako si bio glup, nisi mu vratio. Dete ulazi u jednu inferiornu situaciju i misli da nije dovoljno pametno, da je najgore, da je slabić. Neka deca sa kojima sam ja pričala su imala tu sliku o sebi. Iz te slike se postaje žrtva“, naglašava Mira Paul.

Prema rečima psihologa, taktike kojima deca pribegavaju kada se suoče sa nasilnicima su različite: „Neka deca izbegavaju nasilnike, neka se udruže sa konstruktivnim vršnjacima, pa se suprotstave detetu koje je nasilno, neki koriste humor. Postoji mnogo načina, dete mora da nađe svoj. Glavna uloga roditelja je u tome da pomogne detetu da nađe svoj način da se suprotstavi. Ključna stvar u roditeljstvu je da dete osposobimo za samostalno, odgovorno postupanje u nekoj budućnosti“.

Na problemu vršnjačkog nasilja neophodan je zajednički rad svih

Prvi socijalizacijski model za svako dete jeste porodica, a prema rečima Mire Paul, jedan broj učenika prenosi iz porodice nasilne obrasce ponašanja u školski kontekst. „To jeste“, kaže ona, „posao za sve: za Centar za socijalni rad, za državu, za druge službe. Na osmišljavanju mehanizama treba da radimo svi zajedno“.

„Druga grupa učenika, želi da budu u školskom kontekstu prihvaćena, uvažena, voljena i iz tog razloga pribegavaju nekim načinima skretanja pažnje na sebe, ne bi li ostvarili te potrebe. Neka deca iz neznanja i neposedovanja određenih socijalnih veština biraju nasilno ponašanje. To je zapravo pravi uzorak za rad u školi, što razrednih starešina, što stručnih službi, psihologa, pedagoga“, ističe Mira Paul.

Na prijave nasilja roditelj treba da reaguje dolaskom u školu jer, ako se nasilje desilo u školi, tu treba i da se rešava, smatra Mira Paul:

„Svaka škola od pre par godina ima oformljen tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja, zamenarivanja. Svaki roditelj može tražiti razgovor ili sa stručnom službom ili, čak, sa celim timom. Idealna situacija bi bila da zajedno smišljamo niz aktivnosti šta da uradimo sa decom koja se nasilno ponašaju, šta sa onom koja su potencijalne žrtve, a šta sa ostatkom odeljenja koji su svedoci, koji su zbunjeni, oni bi verovatno da pomognu, a ne znaju kako ili ne smeju iz straha od neke osvete, revanšizma“.

Vršnjačko nasilje nije u porastu

Da vršnjačko nasilje nije u porastu, nego je vidljivije, ocena je ministra Mladena Šarčevića, koji je kao glavnog krivca za to, u gostovanju u Jutarnjem dnevniku RTS-a, označio sebe, jer je, kako kaže, do sada taktika bilo da se što više prikrije, pa se nije znalo koliki je obim toga.

Prema rečima psihologa Mire Paul, ohrabrujuće je to što u ovom trenutku istraživanja nasilja u Srbiji govore o rezultatima da je ono nešto nižeg stepena nego u nekim razvijenim zemljama. „To je nama za utehu. Bilo bi dobro da se ne povećava, ali, pošto smo mi deo globalnog sveta, teško da će se to zaustaviti na ovom nivou“, zaključila je ona.

Prošlog meseca Pančevo su potresla dva slučaja vršnjačkog nasilja. Oba puta akteri su bili učenici osnovnih škola. Posebnu pažnju javnosti privukao je slučaj vršnjačkog nasilja u prvom razredu, a čini se da se starosna granica pomera sve niže. To je bio povod za razgovor sa psihologom Osnovne škole „Isidora Sekulić“ Mirom Paul, koja kaže da je ovo problematika koja zahteva duži rad, korak po korak, angažovanje svih, jer rad na nasilju jeste rad na gašenju požara, a ne na raspirivanju.