IN MEMORIAM: Marija Veber – sestra Mimica

Marija Veber, sestra Mimica kako su je mnogi znali, rođena je u Kranju u Sloveniji 5. septembra 1938. godine u zgradi Gradskog pozorišta. Otac Avgust i majka Frančiška imali su 6 dece, sinove Andreja, Avgusta, Antona i Alojzija kao i dve ćerke Mariju i Frančišku. Još kao devojčica Marija je pokazivala veliki talenat za glumu i muziku, a život u pozorištu joj je mogao pružiti sve uslove da postane velika umetnica. Ipak, odluka da Marija kroz život krene drugim putem uzrokovana je bila bolešću njenog oca Avgusta. To je bio prelomni trenutak, kada se Marija na životnoj raskrsnici opredelila za humanost i kada je prijateljica njene mame, časna sestra iz Pančeva, zaposlena u novootvorenoj bolnici, pozvala Mariju da joj pomogne i odmeni je u obimnim bolničkim, a pre svega humanim dužnostima.

 Marija je u svom srcu imala samo jednu želju, da pomogne porodici i svima kojima je pomoć bila potrebna. Bila je to velika odluka, za koju je trebala ogromna hrabrost, da se iz Kranja, iz Slovenije, iz topline svog doma, zavičaja, dragih ljudi prebaciš u potpuno drugačiji ambijent. Prelepe Alpe da zameniš beskonačnom ravnicom, a snove o glumi “utopiš” u more teških ljudskih sudbina, profesije koju je sebi odredila.

Na Uskrs, 1955. godine Marijin glas je posledni put odjekivao u solo nastupu, u crkvi Svetog Kancijana u Kranju. Veče posle mise, porodica, prijatelji iz crkvenog hora i poznanici, ispratili su Mariju na večernji voz, kojim se uputila za Beograd i Pančevo. Bila je to nadrealna slika sudbinskog, Marijinog puta ka novom, nepoznatom, odredištu.”Životna predstava je za Mariju mogla da počne “!

Tako je Marija postala stanovnik Pančeva, vredna, predana i neumorna “sestra Mimica, velikog srca”! Početak je bio težak i pun uzbuđenja, pred novim izazovima u kojima je uvek “glavnu ulogu” igrao ljudski zivot! Marija je napravila svoje prve profesionalne korake u pančevačkoj bolnici, na dečijem hirurškom odeljenju. Njeni devojački snovi su se stopili u želju da pomogne deci, bolesnim ljudima i nemoćnima. Nakon hirurgije, mlada Marija je svoju stručnost najbolje stekla u suočavanju sa najtežim situacijama u bolnici. Intenzivna nega i šok soba bile su “dobrodošlica” za jedno mlado nevino srce iz “dalekog kraja”. Dani su se ređali, Marija je postala sestra Mimica, koju su tražili svi koji su želeli da im pomogne. Znali su da će im podariti osmeh, ljubav, lepu reč, podršku i prijateljstvo uz prepisani lek! Tako je Marija postala poznata na “pozornici života”, u kojoj se realnost i drama prepliću neprestano. Iskušenja i besane noći nisu predstavljale prepreku da sestra Mimica neverovatnom snagom, uvek bude na pravom mestu “da popravi” ono što se popraviti ne može! Čudesno biće, velikog srca i toplih reči! To je bila Sestra Mimica.

Nakon pančevačke bolnice, Marija je prešla u ambulantu Fabrike sijalica”Tesla”, gde je predano radila kao medicinska sestra i više od toga, kao neko ko je slušao, razumeo, podržavao i ulivao nadu radnicima. Njene reči, najbolje govore o dimenziji karaktera ove previše skromne heroine svakodnevnog života. Za svoj humani rad bila je više puta nagrađivana, a svakako treba napomenuti Orden rada koji joj je dodelilo predsedništvo SFRJ. Bila je i finalista konkursa “Zlatan Hipokrat i Zlatna Higija” gde je bila izabrana među 12 najboljih medicinskih sestara u bivšoj Jugoslaviji.

Početkom aprila ove godine Mimica je napunila punih 66 godina boravka u Pančevu i 61 godinu rada u medicini, bez i jednog dana bolovanja” Tokom poslednjih meseci još uvek je radila, pružala je pomoć bolesnima i nepokretnima. Iako ne baš dobrog zdravstevnog stanja pokušavala je da pomogne svima onima kojima je bila potrebna reč podrške, pažnje i savet iskrenog prijatelja.

Može li čovek imati veličanstveniju referencu od ove? Može li jedna žena imati veću snagu i veće srce od ovoga? Ne može! Sestra Mimica je postavila nedostižnu granicu u ljudskoj humanosti, profesionalnosti i dobroti svima i zauvek. Sve to je radila samo iz ličnog, profesionalnog i etičkog ubeđenja, jake vere u Boga i čistog srca.

To je bila naša jedna jedina i neponovljiva Mimica. Zdravsteno i na ostale načine je pomagala drugima, sebi nije želela, tako je htela, to je bilo jače od nje. Živela je u uverenju da je Bog svemoguć, taj koji će joj pokazivati put kojim treba da ide i da treba prihvatiti njegove poruke.

Svoju plemenitu dušu ispustila je u petak 9. aprila 2021. u svom domu, okružena porodicom. Sahranjena je tri dana kasnije na Rimokatoličkom groblju u Pančevu, u prisustvu porodice i najbližih komšija i prijatelja. Ispraćaj je bio skroman i dostojanstven, onako kako je i želela. Na poslednji ovozemaljski put ispratila su je i četvorica crkvenih velikodostojnika. Na kraju obreda, po želji porodice, Marija je ispraćena uz melodiju slovenačke pesme “Slovenija otkod lepote tvoje” braće Avsenik koju je mnogo volela…

Draga Mimice, neizmerno ti hvala na svemu, anđeli su te pozvali na nebo da nastaviš svoju misiju, sigurno će te čuvati kao pravi dragulj. A čvrsto verujemo da ćeš i ti nas da čuvaš i brineš o nama kao i sve godine do sada. Nećemo ti reći zbogom, već samo doviđenja, do trenutka kada se negde ponovo budemo susreli..

Marija Veber, sestra Mimica kako su je mnogi znali, rođena je u Kranju u Sloveniji 5. septembra 1938. godine u zgradi Gradskog pozorišta. Otac Avgust i majka Frančiška imali su 6 dece, sinove Andreja, Avgusta, Antona i Alojzija kao i dve ćerke Mariju i Frančišku.