OČI U OČI SA POLITIČKOM KORUPCIJOM (4): Duhovnik

Gradska vreva, užurbanost, mnogo ljudi koji jure u raznim pravcima, jedni druge ne vide, probijaju se kroz kolone automobila, začudo mirno i skoro bezvoljno čekajući na semaforima. Čovek na trotoaru kao na beskrajnoj  traci i čovek u metalnoj pokretnoj spravi, kao da su dva različita sveta. Grad nikako ne prepoznajem, ne znam koliko sam daleko u vremenu otišao unapred ili možda unazad. Užurbano kretanje ljudi pruža osećaj da vreme leti. Malo bolje pogledam, sve kao da stoji. Kretanje je mehaničko, bez duše i osećanja, kao da se sve u mestu kreće. Ne znam ni kako sam se tu našao ni šta radim.

Posmatrajući taj uređeni haos otuđenih ljudi, u dubini ulice ugledah jednu nisku priliku koja se sporo kretala oslanjajući se na visoki štap. Stajao sam nepomično, shvatajući da je to jedan od retkih trenutaka van moje moći. Iako u nepoznatom svetu, osećao sam poverenje koje je bilo neobjašnjivo, retko se ono oseti te nisam hteo da ga narušim. Čekao sam da vidim šta će se desiti. Iako su starčevi pokreti bili najsporiji, jedino se on kretao naspram celog sveta oko sebe. Ubzo videh da pogledava ka meni i da mi se približava.

• Priđi, ne boj se … Ja sam duhovnik – reče starac umilnim glasom i zaćuta.

Izgledalo je kao da je to sasvim dovoljno. Tih nekoliko reči čudnovato su mi prijale. Kada sam pomislio da više ni reč reći neće, duhovnik nastavi:

• Trebaću ti u ovo vreme.

Izgledalo je kao da je izgovorena misao jedina, ali posle sasvim kratkog zatišja, duhovnik izreče još jednu, pa opet zastade i tako nekoliko puta. Svaka mu je misao bila konačna.

•  Ne znam koliko će trajati, ali biću tu. … Vidim da nemaš sa kim da pričaš, zlo viđeno da podeliš. … Vidim da te dugo već muče neke misli, pokušavaš na njih da odgovoriš, a onda vidiš da si daleko od odgovora. … Da znaš da i nisi tako daleko… a možda i jesi. … To će na kraju samo od tebe zavisiti.

Ćutim, slušam, gledam i ne verujem u ono što vidim i čujem. Znam da je ovo san, ali ipak baš toliko nestvarno sa duhovnikom, to nije moguće čak ni u snu.

• Čoveče zamišljeni, – obrati mi se duhovnik, kao da mi misli čita – u snu i nije moguće, to si u pravu. Ali sve je to moguće i viđeno je na javi. Svi to vide, ti mnogo toga ponajviše.

• Da li sam ja duhovniče dostojan da sa tobom razgovaram?
• Ne znam da li si ti, ali dostojan može biti svako – i odluta mu pogled nakratko, pa nastavi – a ipak ih je malo.

Gledam ga i ništa ne pitam, a on nastavlja:

• Od tebe zavisi, a ne od mene.

Očekivao sam da će odmah ispuniti dato obećanje, da će razgovarati sa mnom. Ali, on se okrenu i lagano pođe putem kojim je došao. Gledam kako se udaljava, uplašen da ću opet biti sam, uzviknuh:

• Duhovniče!

On stade, lagano se okrenu i samo me pogleda.

• Da pođem za tobom?
• Ako mene pratiš – odgovara duhovnik – nećeš ići svojim putem, a nećeš ni daleko stići. Moj put možeš samo u snu pratiti, ali u javi se živi, a ne u snovima.
• Zašto duhovniče, zar ako te pratim neću stići tamo gde i ti stigneš?
• Koga god da pratiš pa i mene, ići ćeš tuđim putem, a ne svojim. Uz to, ja ću uskoro nestati a ti put moraš nastaviti. Zato ne prati nikoga, niko nije vredan takve odanosti.
• Kuda ja da idem, kako da se vratim?
• Kuda da ideš, mene pitaš? Misliš da to od mene zavisi? – očigledno razočaran mojim nerazumevanjem duhovnik me malo prekori – Jedino od tebe zavisi kuda ćeš i kojim putem ići.
• Moraš ga sam pronaći – odnekuda vetar donese reči koje dopuniše duhovnikovu misao.

Čusmo kako vetar govori, a ja ga radostan pogledom ispratih ne bi li čuo još neku njegovu reč. Kada u daljini utihnu i zadnji fijuk, značajno pogledah duhovnika, nemo mu ukazujući da i vetar govori, kao da on to ne zna.

• Jeste – potvrdi duhovnik ono što obojica čusmo i klimajući glavom nastavi – vetar reči nosi i odnosi, neke su dobre, neke zle.
• Dobre neka donosi, zle neka odnosi – iskazah svoju želju nadajući se da je duhovnik može ispuniti.
• Nauči ga tome – reče lako, kao da je to zahvatiti vodu sa izvora.
• Ali kako, duhovniče. Kako?
• Mislima… njima ćeš sa vetrom pričati. – A on, vetar, samo dugo prozvižda, kao da potvrđuje.

Bilo je to sve od duhovnika, okrenuo se i pre nego što je zakoračio, u želji da me ne ostavi bez saveta reče:

• Samo kreni, budi uporan, hodaj, ne staj, ne obaziri se na prepreke. Put će ti se sam ukazati, ako ga iskreno i uporno tražiš. Pazi – upozori me duhovnik – pravi put možda nije onaj koji je najlakši i najlepši, ne zavaravaj se, možda je pravi put najteži. Svako bira svoj, a ti biraš i da li ću ti se još nekad javiti. Biću uz tebe sve dok budeš toga dostojan.

Reče duhovnik, pa zaćuta, gledao me je neko vreme. Video sam u pogledu da ima još nešto da mi kaže, tako i bi:

• Da znaš jedno, iako ti nisam hteo reći, dugo te čekam – reče i nestade.

Na meni je ostala velika odgovornost. Dilemu nisam imao nikada, pa ni tada, uvek sam znao koji je moj put. Pitanje je bilo kako ću ga pronaći, sa koliko ću ga muka, ponosa i uspeha preći.

Susret sa duhovnikom u snu, ostavio je na mene dubok utisak, mističnost i njegova nedorečenost mešale  su moje misli. Šta je to duhovnik hteo da mi kaže? Odgovor je stigao ubrzo.

• Vidim pitaš se šta sam ti hteo reći? – obrati mi se duhovnik iznenada.

Smatrajući suvišnim da kažem ono što je očigledno, ja ga bez reči samo pogledah.

• Čeka te suočenje sa zlom – videvši da ga pomno slušam i ništa ne pitam, duhovnik nastavi – gledaćeš se oči u oči sa njim. Pokazaće ti se u sladunjavim i zavodljivim formama, pokušaće da te sebi prevede. Pružiće ti se prilika kao retko kome, prilika o kojoj ni sanjao nisi. Stajaćeš pred riznicom prepunom blaga čiji sjaj svakog može zaslepeti. Pazi se i toga!
• Da li ću biti sam?

Omače mi se to pitanje, te prekinuh duhovnika, ali mi on na njega ne odgovori rečima; samo je glavom neodređeno pokazivao. Na meni je bilo da rastumačim šta je hteo da mi kaže. Nastavih sa još jednim pitanjem.

• Kada kažeš zlo, da li misliš na političku korupciju, koju pokušavam da istražim, objasnim ali i da suzbijem? – ne dozvolih mu da mi odgovori nastavljajući svoju misao – Nego, duhovniče, moram da ti odmah kažem, veliki je to zalogaj za jednog čoveka. Nemoj mi obećavati nemoguće.
• Na meni je samo da ti kažem, ništa ti ne obećavam.
• Lako je tebi, samo govoriš. Meni ostaje ono teže, možda nemoguće, da reči u dela prevedem.
• Na tebi je samo da razumeš i osetiš. Kada se to desi, znaćeš šta ti je dalje činiti.

Duhovnik je otišao a pitanja koja mi je postavio ostaće zauvek. Nema na njih odgovora bez duhovne snage, njen potencijal i vera u Boga uvek moraju biti u nama.

Pročitajte ostale delove feljtona „Oči u oči sa političkom korupcijom“ Siniše Jankovića.

Gradska vreva, užurbanost, mnogo ljudi koji jure u raznim pravcima, jedni druge ne vide, probijaju se kroz kolone automobila, začudo mirno i skoro bezvoljno čekajući na semaforima. Čovek na trotoaru kao na beskrajnoj  traci i čovek u metalnoj pokretnoj spravi, kao da su dva različita sveta. Grad nikako ne prepoznajem, ne znam koliko sam daleko u vremenu otišao unapred ili možda unazad.