U gradovima postoje male, obične,  gotovo neugledne ulice koje povezuju grad i samim tim objedinjuju život; sve njegove aspekte – rađanje, život, rad, ljubav, mržnju, tugu, sreću,uspone ,padove, slabost, snagu, smrt.

Takva je u Pančevu ulica Ružina, ulice posvećena Ruži Jovanović, ženi Čika Jove Zmaja, koja je umrla i sahranjena u Pančevu i kojoj je Čika Jova posvetio svoje najnežnije stihove; koja teče kroz grad povezujući velike, glavne ulice i mesta bitna za naše živote. Ona se ne zove uvek Ružina ali je neprekidna kao i život i trajanje grada i mogla bi se tako zvati celim svojim tokom.

 

Ona počinje zvanično od ulice Moše Pijade. Mada, i to nije pravi početak, jer sa druge strane ulice M. Pijade je Ulica Ivana Milutinovića koja se spaja sa Vojvođanskim Bulevarom, a koji se opet spaja sa Ulicom Ive Kurjačkog i potom preko ulice Jovice Bezuljevića stiže do Knićaninove ulice, odnosno do spoljne ivice grada na severoistoku.

 

Ružina ulica od ulice M. Pijade povezuje ulice Svetozara Miletića, Braće Jovanovića, Zmaj Jovinu, Ulicu Oslobođenja, Lava Tolstoja i tu prerasta u trg Đure Jakšića (koji samo po imenu napominje na trg a lako bi u pravi trg mogao da se pretvori), Od Lava Tolstoja menja ime u ulicu Pere Segedinca i stiže do ulice  Miloša Obrenovića. Produžava se i dalje s druge strane M. Obrenovića i kao unutar blokovska staza, pored starog logora, stiže do Opšte bolnice. Na tom se mestu, samo uslovno prekida jer postoji ograda od bodljikave žice (koja baš i nije primerena bolnicama). Ako prođete kroz ogradu ulazite u bolnički park ili krug bolnice (kako više volite, za mene je bolnički park bolji naziv) i tu ste već u Pasterovoj ulici koja vas vodi do ulaska u Narodnu Baštu i do ulice Miloša Trebinjca, a preko ulice počinje ulica Petra Preradovića koja preseca ulice Cara Dušana, Cara Lazara i stiže do ulice Maksima Gorkog, gde uz mali skok prelazi u ulicu Branka Anovića koja udara na ulicu Žarka Zrenjanina i potom, kroz Sodaru stižete do Tamiša. Obišli ste ceo grad. I sve važno i bitno u našim životima – Novi Buvljak, Gerontološki centar, Pravoslavno Groblje, Katoličko groblje, Pekaru, Bolnicu, Porodilište. Između svega toga postoji mnoštvo škola (Mašinska, Hemijska, OŠ Đura Jakšić, Medicinska škola), stadion, radnji, firmi, porodičnih kuća, mnogo usluga  i trgovina. Ceo gradski život i to sve u jednoj sporednoj ulici. Ali, to je i normalno i prirodno jer se život običnih ljudi i odvija u malim ulicama, uvek sličnim i uvek veoma različitim koje odišu jednostavnim životom i tihom svakodnevnicom prepopunom ličnih i zajedničkih uspona i padova.

 

Ružina ulica je takođe ulica sa drvoredom. Jednom delom ona je samo pešačka ulica (onaj deo koji se zove Ružin prosek, između ulica Svetozara Miletića i Braće jovanovića). Taj deo razdvaja dve škole koje imaju pravilno dimenzionisana školska dvorišta i koja bi mogla da budu daleko više popunjena drvećem. Bilo bi veoma lepo da obe škole u svojim dvorištima naprave svaka svoju mikrošumu od 300-400m2. Za pravu, bogatu i gotovo neprolaznu šumu je potrebno 10 godina rada. To je sitnica koja bi objedinila mnoge generacije đaka. Višestruko korisna stvar.  

 

 

 

U Ružinoj ulici se nalaze dva (od četiri) naših groblja – Pravoslavno i Katoličko. Put večnog mira i Mesto Mira – kako na ulazima i piše. Retko ko od nas Pančevaca nema na oba groblja nekog svog, veoma dragog i voljenog, kome smo za nešto veoma zahvalni u svom životu. Groblja su jedna od boljih i važnijih slika svakog grada i njegovih žitelja. Ona su slika našeg odnosa prema onima koje smo voleli i kojih pored nas više nema, ona govore o našem odnosu prema prošlosti . Ova dva naša groblja su daleko od uređenih i doteranih mesta. Oni koje nosimo u srcu, a kojih više nema zaslužuju daleko lepša i uređenija groblja. Naravno ,ako smo ih zaista voleli. Ako nismo, možda su i ovakva groblja previše za njih i njihove zemne ostatke. Jedini problem je što ćemo svi na tim grobljima završiti. Tada će nam biti sve jedno ako groblja ovako izgledaju, ali nekome će ipak biti jasno,kad vidi ovakva groblja, da na tim grobljima počivaju ljudi koje niko nije voleo a o poštovanju ni reči nema. Groblje, kao mesto mrtvih, je veoma važna gradska tema. Možda je smrt tabu, ali groblje nikako to ne sme biti. Vredelo bi, zarad nas samih,sada živih i delatnih, da ova dva groblja budu daleko uređenija i lepša jer na oba je sahranjeno mnogo naših izuzetnih sugrađana i tamo se nalazi dosta izuzetnih spomenika ljubavi i zahvalnosti. Zahvalnost i ljubav je najviše što se nekome može dati i zato u tim jednostavnim stvarima ne treba biti škrt. To je davanje koje se zaista vraća svakome od nas.

 

 

 

  

Trg Đure Jakšića, uz ulicu Lava Tolstoja (danas jedna od lepših i uređenijih ulica u gradu sa ne baš lepim, novim, višespratnim kućama) povezuje Ružinu ulicu i ulicu Pere Segedinca. To je trg na koji se naslanja Katoličko groblje i škola Đura Jakšić. Trg koji spaja prošlo i buduće i simbolički i stvarno. Danas to je krajnje nedefinisan prostor i daleko od trga. S obzirom da spaja prošlo i buduće urediti ga i oformiti kako treba uopšte nije jednostavan zadatak. Ali, kome su interesantni jednostavni zadaci?  Trg Đure Jakšića bi trebalo da preraste iz delimično uređene zelene površine  u biser grada – i trg i park, zbog Đure Jakšića iz zbog nas samih. Zadatak nad kojim se vredi pozabaviti i to sa mnogo više osećanja za prostor nego racionalnih urbanih pokazatelja,koji su oslobođeni svake emocije. Trg je mesto za ljude, a ne racionalni urbani pokazatelj, makar bio to i vrhunac ljudske racionalnosti.

 

Ulicom Pere Segedinca stižemo do Ulice Miloša Obrenovića. To je mala, uska simpatična ulica koja iziskuje promenu pokrivanja. Ona je predviđena za automobilski saobraćaj i to ne treba menjati, ali je u ovom slučaju asfalt neadekvatno pokrivanje ulice. Uz novo pokrivanje stvorili bi se i novi trotoari i više prostora za drveće i zelenilo, a i sadašnji ne baš ugledni zid stadiona Dinamo bi trebalo prepraviti u nešto interesantnije i lepše. Zašto taj gluvi zid ne bi bio  klasična kolonada sa tremom i metalnom ogradom? Koliko bi tada bilo „više vazduha“ u ulici Pere Segedinca. Vizuelno, ulica bi se višestruko proširila u svom profilu, a u stvarnosti bi ostala ista.

 

Preko puta Ulice M. Obrenovića ulica se nastavlja, ali kao unutarblokovska saobraćanica da bi se završila ogradom od bodljikave žice prema bolnici. Više je razloga zašto tu bodljikavoj žici nije mesto. Taj objekat je za vreme rata bio logor-zatvor, a bodljikava žica znači da ni danas nije daleko do toga i to bez obzira s koje strane žice gledali. Bodljikava žica mora biti uklonjena kao nešto krajnje neprimereno za objekte koje deli i za vreme u kome živimo. Jednostavno i to treba da postane pešačka ulica sa jednim od ulaza u bolnički park i bolnički krug. Ljudi koji tu rade i žive treba i dalje tu da ostanum ali se sve treba malo urediti jer nasuprot zdanja slika je ovakva:

  

 

 

 

Teško me je ubediti da to tako treba da izgleda. To je mali zahvat u graditeljskom smislu, ali daje veliki rezultat. Korisno je potruditi se da taj prolaz postane prijatan i zbog onih koji tu rade i žive i zbog onih koji su u bolnici i zbog onih koji tuda samo prolaze .

 

Kada se probijemo kroz bodljikavu žicu stigli smo u bolnički park sa svim bolničkim objektima. Bolnica je mesto velikih nadanja, muka, strepnji, radosti i tuga, mesto velikog,neprekidnog i teško izmerivog rada. Tu je i porodilište, mesto novog života. Krug je zatvoren. Sve u jednoj ulici, ceo život. Život u Ružinoj ulici.

 

Bolnički park je lep, ali se u njemu ne radi dovoljno. Naravno,objekti bolnice i sve u njima je važnije, ali i lep pogled kroz prozor bolničkih soba pomaže oporavku. Bolnički park je možda park koji najbrižljivije treba urediti. Prošli smo kroz Bolnički park i ulicu Pasterovu i eto nas pred glavnim ulazom u Narodnu baštu. Stigli smo do ulice Miloša Trebinjca. Krenemo li preko ulice u neprekidnom toku stići ćemo do Tamiša, kako sam već rekao. 

 

Eto kako jedna obična, mala ulica sa nekoliko imena objedinjuje sve naše živote, naša nadanja, strahove, brige, patnje i radosti. Ružina ulica, ulica života.