RORINA ISTINOČEŽNJA: Ivanka i Ljilja

Tvrdim, priča o sestrama Šolkotović, Ivanki i Ljiljani, već dugo udate za Boška Nešića i Dejana Crevara, kao i njihovoj deci, za roman je, a mogla bi da se i filmuje.

Sestre sam upoznao pre skoro tri decenije, kad su iz rodnog Kladova (ne znam nikog ko je veći lokal patriota od njih dve) kao talentovane rukometašice došle u Pančevo, tačnije da igraju za ŽŽRK Dinamo. Već dugo, preko 10 godina, ne postoji taj, nekada uvaženi sportski kolektiv, jedan od najboljih u Jugoslaviji, ikona grada na Tamišu, ali, ljudi mi se čude što potenciram da je nekad sve bilo bolje, pa ovom prilikom ne želim da širim ovu tužnu priču. Elem, ni sam ne znam da li se Ivanka i Ljilja toga sećaju, ali kako rekoh, negde krajem 80-tih ili početkom 90-tih, prošlog veka, vozio sam ih u Tuzlu, na jedan turnir. Naime, čelnici Dinama su pitali za prevoz, a iz „Razvoj i inženjeringa“ su pristali, i eto nas troje u pomenutom kontekstu upoznavanja. Kasnije, naravno, kao hroničar sporta, pomno sam pratio šta se zbiva na toj sceni, pa je bilo neminovno, sretati i njih dve.

Znam, Ljilja se neće ljutiti, ali Ivanka je ostvarila ozbiljniju karijeru, igrala i za nacionalnu selekciju. Zato je prvopomenuta sestra uspešno završila Stomatološki fakultet i već godinama ima svoju privatnu praksu. Ivanka, takođe, već dugo radi u NIS RNP, u Pančevu.

E, sad, zašto je njihova priča toliko inetersantna, mada, sumnjam da neko i ne zna. Njih dve su rodile po dvoje dece. Ljilja, Aleksandru i Anju, a Ivanka Dejana i Bojana. Koliko su one bile sjajne sportiskinje, toliko su naslednici i naslednice nadmašile sve njihove uspehe. Posebno mislim na Anju i Bojana. Mlada Pančevka je najbolja srpska plivačica, već je bila na OI u Brazilu, a naći će se i u Japanu za par meseci. Što se kaže, Bogu zdravlja. Bojan je već sa 16 godina, ako se ne varam, ako grešim neka mi oprosti, krenuo put Španije u Saragosu, da brusi svoj košarkaški talenat. Počeo je u Kris-Krosu, ali, kvalitet je toliko bio uočljiv da je tako, ili nekako slično, moralo da bude. Igra i dalje košarku, mislim u Crnoj Gori.

Naravno, da ne bude sve su pokupili na majke, želim da pomenem Boška Nešića i Dejana Crevara, očeve pomenute dece i jače polovine mojih drugarica. Kao porodice, neka budu primer, kako se bori za svaki uspešan korak sebi najbližih. Meni je interesantno, što su Nešići, a mislim na Crevare, posebno, najviše sami doprineli da Anja bude to što jeste. Ne mogu da lažem i tvrdim, nije bilo pomoći sa strane, ali, one sistemske, kako se to rešava u ozbiljnim sredinama, kad je reč o tako talentovanoj sportiskinji, ni na vidiku. Zato, zaslužuju ogromno poštovanje. Oni to znaju, tako je sa moje strane, ali, neka bude još jednom.

Ljilja i Ivanka, svojim ličnim, emotivnim zapisima, tokom karijere, pa materinstva, profesionalnog delanja na poslu, postavile su standard punoće života. Jednom, kad u Kladovu budu prebirali po uspomenama, možda će naići i na ovaj tekst. Kao podsećanje na neke lepe dane.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Tvrdim, priča o sestrama Šolkotović, Ivanki i Ljiljani, već dugo udate za Boška Nešića i Dejana Crevara, kao i njihovoj deci, za roman je, a mogla bi da se i filmuje.