PRVI MAJ U SRBIJI: Šta to danas slavimo?

Seća li se još neko zašto se proslavlja prvi maj? Međunarodni praznik rada ili Dan roštiljanja?

Da skratimo priču, Međunarodni praznik rada slavi se kao uspomena na 1. maj 1886. Dan kada je stotine hiljada američkih radnika protestovalo tražeći osmočasovno radno vreme. Sto trideset i kusur godina nakon toga, za mnoge u Srbiji je osmočasovno radno vreme misaona imenica. Sto tridest i tri godine kasnije….

Ne znam kako vi, ali ja često slušam o tome kako ljudi rade po dvanaest i više sati, kako nemaju slobodne dane, kako dolaze bolesni na posao… I onda za Prvi maj odu da roštiljaju. Nema logike. Bar meni. Izgleda da su pristali na sva poniženja i svu bedu kapitalističkog sistema bez pogovora. Valjda se nadaju da će kapitalisti da se smiluju. Pa neće. Kapitalizam i počiva na siromaštvu. Na siromaštvu nas običnih smrtnika, radnika. To je uslov da se ogromne količine novca slivaju u džepove malog broja ljudi. Da ćutimo i radimo. I da nam rade šta im padne na pamet.

Tako u Srbiji imate minimalnu zaradu koja je manja od potrošačke korpe, ali je i ona nekim „gazdama“ velika. Dosetile su se „gazde“  kako da eskiviraju tu prepreku. Isplate minimalac preko računa, a onda im radnici vraćaju „višak“ u kešu. I ćute.

Za radnike sa većim primanjima gimnastika velikih biznismena ide u drugom pravcu. Radnicima se isplati minimalac preko računa, a onda im se u kešu daje ostatak plate. Time izrabljivač izbegava da plati doprinose, poreze i slično, ali time nije samo oštetio državu, oštetio je i radnika koji ne može da ostvari neka svoja prava koja zavise od nivoa zarade. I oni ćute.

I opet je državni posao keva. Tamo je sve potaman, osim što neki moraju da odrade stvari koje baš i nisu njihov posao, ali neću sada o tome. Neću o tome jer i oni ćute i trpe.

I svi zajedno roštiljaju za Prvi maj i odvrnu radio iz kola pa viču do mile volje. Da se i njihov glas čuje.

Jer nakon prvog i drugog (trebalo bi da su to neradni dani) sledi i treći maj. Onda opet mora da se ćuti i savije kičma. Da bi se gazde bogatile. Da ne bi u svjoj bahatosti slučajno promašili novi model automobila ili morali da žrtvuju svoj odmor na kakvom egzotičnom ostrvu, dok raja krpi svog polovnjaka i brčka se na nekom od belocrkvanskih jezera. I ćuti.

Srbija je kapitalistički raj. Ovde radnička klasa više ne predstavlja nikakvu opasnost za interese kapitalista. Radničkoj klasi je uglavnom bitno da ne ostane bez posla. Oni bolje obavešteni kažu da su radnici zapadne Evrope u takvim uslovima radili u 19. veku. Zato hiljade i hiljade ljudi iz Srbije odlazi u inostranstvo. Da bi bili ljudi.

Neki sindikati obeležiće praznik protestom u Beogradu pod parolom „Veće plate – za ostanak i opstanak“. I to ništa neće promeniti. Neće jer su radnici pristali na to. Pristali su da imaju bilo kakav posao za bilo kakvu platu. Pristali su da ispunjavaju najbizarnije zahteve svojih posllodavaca. Da ne bude gore. Oni su samo zamenljivi šraf u njihovoj mašineriji za pravljenje novca.

Beše nekada i ovde rad dostojan čoveka. Danas radnička klasa nema šta da slavi. Ona je ponižena, osiromašena, razjedinjena i zastrašena.

Danas je prvi maj, a jutro je sivo i hladno. Izgleda da će kiša. Ništa od roštilja.

Seća li se još neko zašto se proslavlja prvi maj? Međunarodni praznik rada ili Dan roštiljanja?