‚‚Dinamova“ gazela jedina atletičarka ovog kluba na Olimpijskim igrama

PANČEVO, 9. avgust – Na modernim olimpijskim igrama najveću pažnju gledaoca oduvek je privlačila atletika. Kraljica sportova predstavlja možda i najvažniji segmet jednih olimpijskih igara, a nebrojano puta je publika prisustvovala bravurama atletičara i atletičarki, na tartan stazi i na brojnim zaletištima dešavala su se brojna iznenađenja, a često i čuda. Svu lepotu nadmetanja, borbe između takmičara, ali i atletičara samih sa sobom. Najčešće su ovi takmičari pružali nadljudske napore i teško se moglo videti da neko od njih odustane – čak ni posle pada u trci, pa ni posle povreda, kada se dešavalo da skačući na jednoj nozi prolaze kroz cilj.

Zbog svog kraljevskog renomea ovaj sport dobija poseban značaj kada na red dođe nadmetanje na Olimpijskim igrama. Izuzetno je teško biti deo olimpijske atletske porodice, jer samo najbolji na svetu dolaze do šanse da se takmiče na najvažnijoj pozornici, gde svetla sijaju mnogo jače – na olimpijskim atletskim stadionima. Koliko je to teško pokazuje i činjenica da je samo tri atletičara i dve atletičarke predstavljalo naš grad na najvećoj svetskoj sportskoj smotri. Olga Rajković-Sedlaček i August Banščak su učestvovali na igrama u Berlinu 1936. Atletičar Aleksandar Ćosić bio je jedini Pančevac koji je učestvovao na Olimpijskim igrama u Londonu, 1948. godine u štafeti 4×400 metara, a četiri godine kasnije na igrama u Helsinkiju, u vis je skakao Mihajlo Dimitrijević. Punih 60 godina je bilo potrebno da se na Olimpijskim igrama pojavi sledeći atletičar iz Pančeva, odnosno punih 76 da na atletski stadion istrči atletičarka iz našeg grada, a ujedno i prva atletičarka ‚‚Dinama“ koja je učestvovala na olimpijskim igrama (AK ‚‚Dinamo“ zvanično je osnovan 1947. godine)

Marina Munćan, ‚‚Dinamova“ gazela, osvajačica zlatne medalje u trci na 1500 metara na Univerzijadi u Beogradu 2009. godine, zlatna u trci na 3000 metara na EYOF-a 1999. godine, višestruka državna prvakinja na 1500 i 3000 metara i višestruka državna rekorderka. Studirala je na poznatom američkom univerzitetu Viljanova, gde je tri godine za redom, 2003., 2004. i 2005., uspela da obezbedi učešće na završnom prvenstvu Nacionalne koledž sportske asocijacije (NCAA). Svojim odličnim rezultatima je ostvarila plasman na sva velika evropska i svetska takmičenja, a u karijeri joj je samo nedostajalo učešće na olimpijskim igrama kako bi u potpunosti krunisala svoju karijeru. To joj je pošlo za rukom u Londonu 2012. godine, gde je nastupila u trci na 1500 metara. 

Normu za učešće na najvećoj svetskoj sportskoj smotri izborila je u junu 2012. na mitingu Njujorku gde je trku završila na trećem mestu sa vremenom 4:08,33. Samo mesec dana kasnije postavila je novi rekord Srbije, koji je iznosio 4:06,48 na mitingu u Italiji. Na tom takmičenju je nastupila samo nedelju dana pre Olimpijskih igara u Londonu. Na olimpijskom stadio je trčala u prvoj kvalifikacionoj grupi, nije uspela da prođe u polufinale pošto je zauzela 27. mesto u ukupnom plasmanu, ali je i pored toga obradovala sve svoje navijače borbenim nastupom i odličnim zalaganjem.

Kako ste se osećali kada ste shvatili da ste ispunili normu za učešce na Olimpijskim igrama?

– Kvalifikacionu normu za Peking sam propustila za samo dve stotinke, pa mi je ispunjena norma za London veoma značila, jer sam posvetila čitave četiri godine trenirajuci za London.  Zanimljivo je i to da mi je klupska drugarica Bogdana Mimić pomogla u ostvarenju norme, tako što je nametnula brz ritam u trci.

Koliko ste se pripremali da napadnete normu?

– Kao sto sam napomenula trenirala sam četiri godine samo sa jednim ciljem, a to je da odem na Olimpijske igre i stavim tačku na svoju trkačku karijeru.  

Kako je izgledala Vaša trka? Da li ste zadovoljni svojim nastupom i rezultatom koji ste ostvarili?                   

– Zadovoljna sam svojim nastupom na Olimpijskim igrama, jedini mi je žal što je eto posle par godina dosta devojaka diskvalifikovano iz moje trke zbog dopinga, a meni je uskraćena mogućnost da prođem u sledeći krug i dobijem šansu da se kvalifikujem za finale.          

Kako ste se osećali tokom Olimpijskih igara? Da li ste u potpunosti doživeli taj olimpijski duh?

– Moj glavni fokus je bio da se u potpunosti fokusiram na svoj nastup, pa sam propustila otvaranje igara. Naravno posle svog takmičenja bodrila sam naše sportiste dok su se borili za medalje.

Koji Vam je najupečatljiviji utisak sa OI u Londonu?

– Moram da priznam da mi je najupečatljiviji događaj sa OI u Londonu u stvari naš doček na balkonu.   

Da li ste imali priliku da prisustvujete zatvaranju OI i kako ste to doživeli?

– Otvaranje igara sam propustila, a na zatvaranje sam išla. Kako da ga propustim kad su na njemu nastupali Space Girls i Geoge Michael?!       

Da li ste upoznali sportiste iz drugih zemalja, koliko ste imali vremena da se družite i da li ste gledali i utakmice/nastupe drugih sportista i timova?

– Uglavnom sam se družila sa našim sportistima i mojim prijateljima, konkurentima iz Amerike i Novog Zelanda koje sam znala još od ranije.                 

Proslo je četiri godine od Vašeg nastupa na OI, kako na to gledate iz ove perspektive i kako na to gledate iz trenerske perspektive?

– Oduvek mi je bio san da odem na olimpijske igre, a tek sada kao trener shvatila sam koliko je u stvari ispunjene tog sna retkost.

Koliko Vam znači činjenica da ste bili tek druga pančevačka atletičarka koja je učestvovala na Olimpijskim igrama (Olga Rajković-Sedlaček je učestvovala na OI u Berlinu 1936.)?

– Iskreno nisam znala za ovaj podatak. Nadam se da Pančevo neće čekati 76 godina da ga neko opet predstavlja na Olimpijskim igrama u atletici.

Marina Munćan je trenersku karijeru počela radeći kao asistent treneru Miletu Ugrenu u ‚‚Dinamu“, a zatim se vratila u Sjedinjene Američke Države, gde je prvo radila na Koledžu ‚‚Ričard Stokton“, a zatim na Koledžu Nju Džersija, da bi krajem prošle godine prešla na prestižni i u sportskom svetu veoma poznat ‚‚Ratgers univerzitet“ iz Njudžersija, gde je radi kao pomoćni trener. 

PANČEVO, 9. avgust – Na modernim olimpijskim igrama najveću pažnju gledaoca oduvek je privlačila atletika. Kraljica sportova predstavlja možda i najvažniji segment jednih olimpijskih igara, a nebrojano puta je publika prisustvovala bravurama atletičara i atletičarki, na tartan stazi i na brojnim zaletištima dešavala su se brojna iznenađenja, a često i čuda. Svu lepotu nadmetanja, borbe između takmičara, ali i atletičara samih sa sobom. Najčešće su ovi takmičari pružali nadljudske napore i teško se moglo videti da neko od njih odustane – čak ni posle pada u trci, pa ni posle povreda, kada se dešavalo da skačući na jednoj nozi prolaze kroz cilj.