Kako mladi sa prostora bivše Jugoslavije vide jedni druge

Nostalgija ka toplini doma

Sara Banda već nekoliko godina živi i radi u Ljubljani. Rođena par godina posle rata i par godina pre NATO bombardovanja Srbije, preselila se u glavni grad Slovenije zbog master studija. Lično nema vezivnog tkiva sa Jugoslavijom, ali je ipak kroz život upoznala sijaset ljudi sa prostora nekadašnje države. U razgovoru za NIN objašnjava da je njeno lično iskustvo sa mladima iz drugih delova bivše Jugoslavije zavisilo od konteksta situacije u kojoj se nalazila.

„Na fakultetu na kom sam slušala master studije na engleskom jeziku sam se većinom družila sa ljudima sa Balkana. Radi konteksta, u mom slučaju reč Balkan podrazumeva Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, a interno smo se sporazumevali na srpskom jeziku. Kolege iz Slovenije se uglavnom u tim situacijama drže zajedno i druže među sobom. Među nama strancima postoji vid nostalgije, ali ne bih rekla da je ona usmerena prema Jugoslaviji, već toplini doma i nedostatku “tople i domaće” atmosfere koja je zastupljena u navedenim državama više nego u Sloveniji“, rekla je Sara.

Ipak, ona napominje da u opuštenijim situacijama mladi ljudi iz Slovenije postanu otvoreniji prema balkanskoj kulturi, te da je tako i oni sami nazivaju.

„Mislim da je to najviše zastupljeno zbog muzike koja se sluša, prevashodno turbo folk i srpski rep u svim većim klubovima i diskotekama u Ljubljani. Takođe mislim da se to više povezuje sa nekim vidom zabave, više nego sa jugonostalgičnim osećanjem jer se najviše sluša muzika novijeg doba. S tim u vezi, dosta Slovenaca poznaje srpski jezik i kulturu i uglavnom ne postoji prepreka u komunikaciji ukoliko je potrebno komunicirati na srpskom jeziku, ali ponavljam mislim da je to više zastupljeno u kontektstu zabave“, smatra Sara i dodaje da još uvek postoje ljudi koji će radije pričati na engleskom, ali da su oni ekstremi.

Đorđe Đurišić je 27-godišnji filmski producent koji živi i radi u Beogradu, a koji je tokom godina posetio sve države bivše Jugoslavije. U razgovoru za NIN je rekao da bi lična iskustva sa mladima na prostoru bivše države podelio na neverovatan broj divnih ljudi, divnih prijatelja koji su ušli u njegov život kao i mnogobrojnih prelepih iskustava koje je imao obilazeći države bivše Jugoslavije, ali i jedno jedino loše.

„Pre par godina odlučio sam da napravim letnju turu kroz sve države bivše Juge. Na tim putovanjima upoznao sam dosta mladih ljudih sa kojim sam vrlo brzo i lako ostvorio kontakt. Okrakterisao bih svaki svoj kontakt sa tim ljudima i državama kao istraživanje druge, srodne kulture i želje da se na zdrav način podele kulturološke razlike, naročito alternativne kulture i supkulture koju najviše vezujem za relaciju Beograd – Zagreb. Osetio sam toplinu, želju za interakcijom i dijalogom koja ni u najgorem slučaju nije bila isfolirana. Ne bih ove lepe reči etiketirao kao jugonostalgija ili nekim sličnim terminom već iskrenom željom da podelimo iskustva u ‘kulturi koja nije naša – ali je naša’. Kada to kažem mislim na muziku i film pa sve ostalo“, izjavio je Đorđe.

On smatra da generacija Z, a potom i mlađa generacija alfa, nemaju nikakve predrasude, a kamoli određene nacionalističke stavove i da su ove dve generacije aposlutno i beskompromisno prekretnica za bilo kakve „ratne priče“ koje su naši roditelji ili njihovi roditelji preživeli.

„Naravno, postoje primeri, gde treba naglasiti određene kontrakulture koje dominiraju na ovim prostorima i vratiti se na početak ove priče sa jednim lošim iskustvom koje sam imao u Splitu, naletevši na momka u Hajdukovom dresu koji je najprostorije rečeno samo želeo čarku, ali sve se lepo završilo“, rekao je Đorđe, te dodao da veruje da postoji velika želja za komunikacijom među mladima na prostoru bivše Jugoslavije.

„Beograd nisu samo cajke, iće i piće“

Tibor Vukelić je student iz Zagreba koji je donedavno drugi put u životu posetio Beograd. U razgovoru za NIN naglašava da je prvi put došao na poziv dragih kolega s beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, kada je sa nekolicinom svojih kolega sa zagrebačke Akademije posetio festival u njihovoj organizaciji. Već drugi put je došao sam u sopstvenoj organizaciji zbog (i kod) novih kolega i prijatelja koje je u međuvremenu upoznao na Brijunima.

„Beograd kod Zagrepčana ima, s jedne strane, notornu reputaciju zbog naše zajedničke, sada već i podaleke prošlosti (koja je za neke ostala u devedesetima, a nekima je još preokupacija svakodnevnog života), dok s druge strane, koju ponajviše zastupaju mladi, Beograd je postao ideja svojevrsne meke dobrog provoda, društva, kulture, ića i pića. Pa tako mladi percipiraju Beograd kao cajke, splavove, rakiju, restorane sa limenom muzikom i punom pepeljarom pored plate mešanog mesa, Južni vetar i društvo koje se nalazi na rubu pucanja u poludiktaturi koja neminovno podseća na lošu repliku bivše jugoslavenske države. Moje iskustvo ponešto je drugačije, no možda su i moji interesi ponešto drugačiji. Ni u jednom navratu moje posete nisam znao šta tačno da očekujem, a nakon posete malo sam se i razočarao, možda upravo zbog već navedenih opštih mesta o kojima sam slušao i koje sam očekivao. Doživeo sam Beograd kao kulturno neverovatno bogat grad – od muzike, koncerata, predstava, klubova, starih bioskopa i esencije studentskog života, kafića do predivne arhitekture i urbanizma, ponekad baš divljeg i meni neuobičajenog, koji oblikuju celu strukturu i ritam života u tom gradu“, rekao je Tibor. On dodaje da u odnosu na Zagreb, Beograd je živ grad, bez preterano gentrificiranih mesta, a koji i dalje čuva tvrdu balkansku i jugoslovensku tradiciju, bilo to dobro ili loše.

Mnogo više znamo jedni o drugima, nego o drugim susedima

Istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Milivoj Bešlin smatra da čak i nakon raspada Jugoslavije 1991. i dalje imamo nekakav jedinstveni kulturni prostor, uključujući tu i mlade ljude koji nemaju nikakvo sećanje na istu u odnosu na starije.

„Jedinstveno tržište više ne postoji u takvoj meri, ali mi opet trgujemo jedni sa drugima. Jezike koje koristimo su i dalje razumljivi za sve nas. Možda i najbitnije, socijalni model je i dalje veoma sličan. Mladi ipak znaju da je taj neki sused tu, preko granice, neko koga mogu razumeti. Verujem da mladi ljudi danas u Srbiji mnogo više znaju o muzičkoj, filmskoj ili kulturnoj sceni u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj nego u Rumuniji ili Mađarskoj. Isto kao što mladi ljudi u Hrvatskoj mnogo više znaju o svim mogućim dešavanjima u Srbiji nego u Austriji. Puno je toga od tog kulturnog prostora preživelo i možemo reći da i dalje postoji“, rekao je Bešlin, te podsetio da politički režim u Srbiji vrlo često reaguje na medijske natpise kod komšija, i obratno.

„To ipak govori da ljudi ovde i dalje prate dešavanja preko granice. Tako da je puno toga u stvari još preživelo. Možemo reći da je ta neka mentalna Jugoslavije preživela. Ona nije realna država, ali u glavama ljudi to jeste jedinstveni kulturni prostor, koji i dalje postoji“, zaključuje Bešlin.