Kao bolest zavisnosti: Kako decu u Srbiji „skinuti“ sa društvenih mreža

Ovako filozof Aleksandar Lukić komentariše ideju da se deci do određenog uzrasta ukine pristup društvenim mrežama. Nedavno je guverner Floride potpisao zakon kojim se društvene mreže zabranjuju maloletnim licima do 14 godina starosti, a polemika o ideji iz daleke Floride, prenela se i kod nas.

Lukić govori za Sputnjik da deca današnjice u značajnoj meri žive u virtuelnom svetu, a da neki roditelji svojim mališanima dopuštaju boravak na telefonu, internetu, mrežama i aplikacijama od najranijeg uzrasta. Ti uređaji sa svim svojim pratećim „zanimacijama“, klipovima, crtanim filmovima privlače deci pažnju i na izvestan način je potpuno okupiraju. Što više vremena dete provodi na telefonu, kaže Lukić, to sve više postaje „kao drogirano“, što predstavlja uvod u priču o bolestima zavisnosti. Zavisnost od interneta, telefona i mreža izaziva specifičnu reakciju mozga i ne treba se potcenjivati.

Kad je reč o maloj deci, ona prvenstveno koriste razne aplikacije, a tek kad malo odrastu, na scenu stupaju i društvene mreže. Tada kreće druženje i komunikacija preko mobilnih telefona uz „umrežavanje“.

U značajnoj meri, meni se bar tako čini, takva vrsta druženja zamenjuje onu pravu, živu komunikaciju. Da li je to dobro ili ne? Meni se čini da nije. Čovek je, ipak, društveno biće i ima potrebu za tim da se druži s nekim uživo. Čovek nije digitalno biće. Da bi virtuelna komunikacija bila prirodna, onda bi i čovek morao da bude digitalno biće, kaže Lukić za Sputnjik.

Brz put do asocijalnosti

Ništa ne može biti dobro ako se u tome preteruje, a deca su, podseća naš sagovornik, po svojoj radoznaloj dečijoj prirodi sklona preterivanju. Upravo ih iz ovog razloga ne treba ostavljati da bez nadzora i ograničenja koriste društvene mreže. Rečenica da „decu ne treba ostavljati bez nadzora“ se izgleda primenjuje na sve osim na virtuelni svet u kom deca skoro pa najviše i „borave“.

Što više vremena dete provodi na društvenim mrežama, ono, paradoksalno, postaje sve manje društveno. Isključivo elektronska komunikacija i odsustvo realnog govora, dodira, osećanja, kasnije proizvodi nenormalnu reakciju u svakodnevnim ljudskim interakcijama, poput javljanja na telefon, ili običnog ćaskanja. Prekomerno „umrežavanje“ dovodi do socijalnog distanciranja, što se, ističe Lukić, sasvim slučajno promovisalo takođe i u pandemiji.

Ako je cilj socijalno distanciranje, onda, kaže Lukić, društvene mreže igraju odličnu ulogu, ali ako nam to nije cilj i ako želimo da deca izrastu u društvena bića, onda moramo prihvatiti činjenicu da društvene mreže nisu dobra stvar, prvenstveno zato što se dete ne može razviti kao društveno biće preko društvene mreže. Naš sagovornik podseća da su društvene mreže potpuno zamenile društvene igre, koje su zapravo nešto što vodi pravilnom razvoju čoveka, dok društvene mreže mogu doći tek kasnije, kad se dete u nekoj meri oformi kao društveno biće i stekne određenu dozu zrelosti.

Proizvodi se neka vrsta osamljivanja i samootuđivanja. Na decu se, svesno ili nesvesno, deluje putem društvenih mreža i preteranog konzumiranja interneta i raznih uređaja, tako da se oni ponašaju neprirodno. Druže se sa telefonom. Telefon im postaje zamena za nekog druga ili drugaricu. Telefon je taj koji je komunikator i posrednik u komunikaciji sa drugim, a opet i taj drugi drži telefon. Dakle, telefon sa telefonom komunicira.

Roditeljska reč mora biti jača od dečije

Za decu do određenog uzrasta uopšte nije dobro pružiti im pristup društvenim mrežama, smatra Lukić i dodaje da treba izvršiti ozbiljne procene kako bi se ustanovilo do koje godine ih treba lišiti ove vrste „zanimacije“. Oni rođeni i odrasli okruženi mrežama, tabletima, telefonima, internetom bi, kaže Lukić, jednostavno morali da se naviknu na novo stanje i prihvate ga.

Naučili bi kako da žive bez društvenih mreža. Ušli bi u proces odvikavanja. Svako navikavanje ima i suprotan smer, odnosno odvikavanje. Filozofi su još u antičko doba govorili o ovome, a boginja pravde je, kažu, rekla Parmenidu „ne dozvoli navici da te prisiljava“. Društvene mreže za malu decu jesu nešto što je jako loše i ako su se deca navikla na društvene mreže, a mi ustanovimo da to nije dobro, proces odvikavanja mora da počne, kategoričan je Lukić.

Da li je nagla promena dobra?

Psiholog Aleksandra Janković smatra da svaka vrsta nagle prohibicije može samo dovesti do pogoršanja situacije i da bi deca svakako pronašla način da „zaobiđu“ ovakvu meru. Ona takođe smatra licemerno zabraniti deci pristup društvenim mrežama, dok roditelji danas praktično vaspitavaju svoju decu telefonima, od kojih se ne odvajaju. U najmanju ruku je zbunjujuće detetu zabraniti nešto što roditelji koriste, kaže Janković.

Ovakve stvari se ne rešavaju zakonima, već ozbiljnom i širom društvenom reakcijom u zajednici. Danas su deca u tom tehnološkom smislu daleko pismenija od mnogih odraslih. Ako ništa, koristiće tuđe društvene mreže, od druga, drugarice, brata, sestre, pa i od roditelja. Ideja ovakvog dramatičnog isključivanja ne može da prođe bez posledica, kaže Janković za Sputnjik.

Nije poenta, kaže ona, zabraniti deci nešto, već naći adekvatnu zamenu i preusmeriti im pažnju na neke druge sadržaje, čak i na internetu, koji su edukativniji i korisniji za razvijanje znanja i veština. To bi bio posebno zahtevan poduhvat, budući da su oni rasli sa tehnikom i da malo koje dete zna kako da funkcioniše bez nje.

Poseban problem bi, kaže naša sagovornica, poredstavljao raskorak koji bi se stvorio među decom sa godinu dana razlike u uzrastu, koja su u kontaktu, koja idu zajedno u školu, na trening, koji se znaju iz komšiluka i koja se druže. Jedni bi imali pristup društvenim mrežama, dok bi drugi ostali uskraćeni. Pored ismevanja i mogućeg vršnjačkog nasilja, takođe bi, odmah po isteku predviđene starosne granice, deca naglo „udarila“ po svim mogućim društvenim mrežama, željni onoga šta su propustili.

Poenta je ipak, kaže ona, u blagim izmenama, a ne naglim zabranama, jer bi efekat mogao biti suprotan od onog koji se priželjkuje.