Prava pacijenata se u najvećoj meri ne poštuju

Čekanje na preglede i analize, operacije za koje se termin dobije tek za nekoliko meseci, pa i godinu dana, traženje veza i davanje mita kako bi uslugu ipak dobili, samo su neke od stvari na koje se žale pacijenti u Srbiji. Iz udruženja koja se bave zaštitom prava pacijenata kažu da, iako su prava pacijenata zaštićena zakonom, ljudi ih u maloj meri prepoznaju i neretko im se ona krše.

Savo Pilipović iz Udruženja pacijenata Srbije za N1 kaže da su prava pacijenata u Srbiji kao Jeti – svi pričaju o njima, a niko ih nije video – jer prema njegovim rečima, uprkos postojanju Zakona, pacijenti svoja prava u maloj meri prepoznaju.

“Izuzetak su hronični pacijenti, koji stalno moraju da idu kod lekara, dok ogromna većina ovih povremenih pacijenata nema pojma čak šta piše u Zakonu. I ne prepoznaju uopšte prava pacijenata kao takva“, objašnjava on.

Jedno od prava za koje pacijenti uglavnom ne znaju je, prema rečima advokatice Sonje Hadži – Borjanović, zamenice zastupnice Udruženja za zaštitu prava pacijenata na savesno lečenje Novi Sad „Help“, da uvek imaju pravo na drugo mišljenje.

„To nikome niko ne može da zabrani. Tu je problem od koga da traže drugo mišljenje. Tu su obično ljudi u problemu, čak i kada znaju za to svoje pravo, ali verovatno većina njih nije svesna“, kaže ona.

Prava pacijenata se u najvećoj meri ne poštuju

Savo Pilipović činjenicu da mnogi pacijenti nisu svesni svojih prava, smatra manjim delom problema, ističući da je veći problem to što se ta prava u najvećoj meri ne poštuju. Osnovni uzrok ovih problema vidi u karakteru srpskog zdravstva, za koje navodi da funkcioniše na principima koje je postavio Milan Jovanović Batut krajem 19. i početkom 20. veka.

Lekari, kako ističe, pacijente doživljavaju kao objekt i to je, dodaje, jedan od ključnih problema srpskog zdravstva.

„Taj problem pacijenta stavlja na duboku periferiju. Iako su svi uvereni da je pacijent u centru zdravstvenog sistema, to nije tačno. Pacijent je na dubokoj, dubokoj periferiji zdravstvenog sistema Srbije i vrlo malo ga se za bilo šta pita“, objašnjava Pilipović.

Dodaje i da su našim zakonima propisana prava pacijenata, ali da se ona u praksi ne sprovode, te da čak i neki najbolji lekari smatraju da su pojedine odredbe besmislene.

„Teorijski je našim zakonima propisano da kada imate operaciju morate da date saglasnost za operaciju. Međutim, u bolnicama pacijentima daju prazan list papira nepopunjen, dobijaju tzv. blanko saglasnost gde daju svoj potpis, a oni kasnije ubacuju ime doktora, ime sestre koja je prisustvovala razgovoru koji nikada nije obavljen i nikada neće biti obavljen i kada se bunite, kad tražite da vam doktor ukaže na sve te činjenice koje su zakonom propisane, u smislu koji su mogući rizici i posledice operacije i tako dalje, onda dobijete neprijatnu tišinu kao odgovor. I to se dešava u 99,7 odsto situacija u Srbiji, da ne kažem u 100 odsto situacija. Znači da oni najbolji doktori, najpažljiviji, najdivniji, koji najviše volimo, koji zaista imaju empatiju sa pacijentima, koji su stručni, jednostavno smatraju da je to jedna potpuno besmislena odredba zakona i nikada ne dođu da kažu pacijentu šta su moguće posledice i rizici operacije koju će preduzeti prema tom pacijentu. Oni to smatraju potpuno besmislenom odredbom zakona, potpuno besmislenim pravom pacijenta“, objašnjava on.

Pilipović navodi i da je pravo pacijenta na izbor lekara takođe mrtvo slovo na papiru.

„Teorijski, svako od nas ima pravo da bira ko će ga lečiti i operisati. To se još nekako poštuje na nivou doma zdravlja, ali na nivou sekundarne i tercijalne zaštite od slobodnog izbora pacijenta nema ništa. Tu je situacija poprilično loša, tako da imamo jednu vrlo, vrlo tešku situaciju, da objasnimo načelnicima, da kada određuju moraju da nekako i nas konsultuju, da želimo da učestvujemo u izboru lekara. To im se čini opet potpuno besmislenim.

Advokatica Sonja Hadži – Borjanović, zamenica zastupnice Udruženja za zaštitu prava pacijenata na savesno lečenje Novi Sad, za N1 ističe da svaki pacijent ima pravo na savesno, bezbedno i čoveka dostojno lečenje, ali da je lečenje u skladu sa pravilima struke pravo koje je i najčešće uskraćeno.

„Svaki pacijent ima pravo da zna sa kim razgovara, i ko je ta osoba koja se njemu obraća bez obzira u koju zdravstvenu ustanovu je došao. To znači da svi zdravstveni radnici moraju imati identifikacione kartice, da kada ja kao pacijent ili bilo ko drugi pri istupu traži neku pomoć, pacijenti imaju pravo da znaju prezime i u kom svojstvu ta osoba se obraća pacijentima. To smatram da je veoma bitno zato što se to zapravo i ne događa. Na taj način, ukoliko imate problem, praktično ne znate protiv koga ni da napišete prijavu jer to nije moguće onda posle utvrditi“, navodi ona.

Prema njenim rečima, vrlo često se pacijenatima koji su hospitalizovani krši i pravo na svakodnevni dolazak lekara.

„Ordinirajući lekar mora da sačini izveštaj na dnevnom nivou. Znači, vi imate da u nekim bolnicama danima ne postoji ni jedan lekarski dekurzus i to nažalost neki vajni veštaci čak gledaju kao normalnu stvar“, kaže Hadži – Borjanović.

Najčešće žalbe pacijenata

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se građani obraćaju udruženjima koja štite prava pacijenata, Pilipović kao najveći problem pacijenata u Srbiji ističe to da lekari nemaju dovoljno vremena da razgovaraju sa pacijentom i upute ga u dijagnozu, predložene terapije, intervencije…

„Pacijenti se stalno nalaze u mraku. I onda treba da donose najvažnije odluke u svom životu, važnije od toga s kim će da se venčaju, važnije od toga šta će studirati. Da li ćeš operisati tumor ili nećeš operisati, da li ćeš operisati srce ili nećeš operisati srce, kod koga ćeš se operisati, zašto radiš tu operaciju, da li to može na drugi način, da li može medikament… Najbolji doktori nemaju vremena. Najgori doktori nemaju ni volje, ni želje“, kaže Pilipović.

Prema rečima Hadži – Borjanović, Udruženju Help javljaju se i ljudi čiji su bližnji umirali od sepse i bolničkih infekcija nakon hospitalizacije. Dodaje da se pacijenti žale i na nedostatak empatije kod lekara, koji čak, kako kaže, u nekim slučajevima prelazi u zlostavljanje pacijenata, kao i na duga čekanja na preglede.

„U svakom slučaju najviše je onih kojima nije pružena adekvatna lekarska pomoć ili adekvatno lečenje u bolnicama“, kaže Hadži – Borjanović.

Šta pacijenti mogu da urade?

Pravnica ističe i da u svim ovakvim situacijama pacijenti odmah treba da predaju pisanu prijavu direktoru zdravstvene ustanove, upravniku, a treba obavestiti i ministra zdravlja, sa tačnim navođenjem u kojoj zdravstvenoj ustanovi šta se desilo.

„A zašto? Ne znači da li će odmah neko od njih reagovati, ali moje iskustvo govori da su to uglavnom isti ljudi koji se tako ponašaju i svuda ih ima. Ako ima takvih 10, 15, 100 prijava, koliko god, mislim onda mora biti zapaženo i mora se nešto preduzeti. Ako to niko ne čini, onda imamo situaciju da se niko ne žali“, objašnjava ona.

Sa druge strane, Pilipović smatra da žalba u našem zdravstvenom sistemu ne postoji, te da zaštitnici pacijenata de jure postoje, a de facto ne postoje.

„Ono što je najpoštenije savetovati je da je najbolje da nađu vezu ako mogu. I to je nešto što svi pacijenti na kraju krajeva rade bez da im ja savetujem. To nekako dobro funkcioniše. S druge strane, ja to stvarno ne mogu da savetujem i ne mogu da opravdam, ali znam da postoji. Najpoštenije je da kažem da preporučujem pacijentima da se snađu kako najbolje znaju i umeju“, kaže Pilipović.