Srbija druga u Evropi po broju kockarnica

Na Zelenom vencu u Beogradu, na primer, ima pet kladionica u nizu, iako je Zakonom o igrama na sreću propisano da moraju da budu na rastojanju od najmanje 100 metara, i kad prošetate bilo kojim drugim gradom u Srbiji po lokalima duž ulica dominiraju kladionice i kockarnice.

Jelena Manojlović, psihoterapeutkinja iz SOS centra za prevenciju i lečenje patološkog kockanja, tvrdi da je broj kladionica u Srbiji znatno veći od onog koji Udruženje priređivača igara na sreću navodi i da iznosi oko 6.500, ali, kako kaže, ne postoji zvanična statistika o broju patoloških kockara u Srbiji.

„Za taj podatak se uzima prosek Svetske zdravstvene organizacije po kome od 0,5 do 1,5 odsto stanovništva neke zemlje ima problem sa kockom, s obzirom da imamo oko šest i po hiljada kladionica i 3.500 osnovnih i srednjih škola možemo da govorimo o tome koliki je kocka problem u Srbiji“, priča Manojlović.

Dakle, ako uzmemo u obzir ovaj prosek Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji ima oko 100.000 ljudi zavisnih od kocke.

„Onlajn klađenje je sada takođe vrlo popularno, na gotovo svim trafikama u Srbiji možete uplatiti dopunu za nalog na nekom od kladioničarskih sajtova“, priča Manojlović.

Ona dodaje i da su reklame za kladionice u Srbiji koncipirane tako da privuku nove kockare, pa tako imamo bonuse dobrodošlice i besplatne „spinove“ za „početnike“.

„Svuda oko nas su reklame za kladionice, ne samo na sportskim kanalima, bukvalno usred filma vi imate reklamu za kladionicu, i sve je predstavljeno kao lepo i sjajno i da je dobra atmosfera i super ekipa u kladionicama“, kaže Manojlović.

Iz njenog profesionalnog iskustva koje, kako kaže, traje već 17 godina, deca u Srbiji počinju da se kockaju već u periodu između sedmog razreda i prve godine srednje škole.

Prema odredbi Zakona o igrama na sreću udaljenost kladionice ili kockarnice od obrazovnih ustanova ne sme biti manja od 200 metara. Na mnogim mestima se ova odredba krši.

„Iako je po zakonu kockanje dopušteno samo punoletnima, taj zakon se ne sprovodi dovoljno dobro, ili se deca jednostavno dovijaju da im neko stariji uplati tiket ili ukradu lične karte roditeljima i otvore onlajn naloge“, priča Manojlović.

Naglašava da je jako bitno da ljudi shvate da je kocka porodična zavisnost koja ne „uzima danak“ samo kockaru nego i celoj njegovoj porodici.

„Nažalost, kocka još uvek nije priznata kao adekvatna bolest zavisnosti u Srbiji, ljudi uglavnom ne prepoznaju da je to problem zavisnosti, nego tek posle drugog ili trećeg zelenaškog duga to shvate i onda traže pomoć“, objašnjava Manojlović.

Ekonomista Božo Drašković navodi da toliko kladionica u Srbiji zahteva investicije od više od 70 miliona evra za uređivanje prostora, plus za zakup, koji je procenio na oko osam miliona evra godišnje.

„Ako zapošljavaju bar po tri radnika po kladionici – to je godišnji rashod još od 40-ak miliona evra. Bez ikakvih drugih troškova to je rashod od oko 150 miliona evra godišnje za kladionice u Srbiji. Ako stalno niču nove, to znači da je veoma isplativ biznis koji donosi profit“, kaže Drašković.

S druge strane, društveni aspekt ovoga je, kako on objašnjava, da ljudi očekuju da će zaraditi na kocki. Kod svih kladionica rizik da neko dobije ne može biti veći od desetak odsto.

„Poenta je da država to dozvoljava, naročito blizu škola. Podstiče kulturu kockanja, koja je društveno neprihvatljiva. Nije sve prihvatljivo iako ima tržišno opravdanje. Država bi morala više da reguliše i dodatno poreski optereti kladionice kako bi se smanjio njihov broj. Na primer, da oporezuje promet, a ne dobit“, zaključuje Drašković.