U Srbiji ljudi često imaju običaj da kažu za nekoga da je mangup kada je nevaljao. Međutim, davne 1886. godine u Srbiji je ova reč imala sasvim drugačije značenje, čak je postojao zakon koji se ticao baš samih mangupa.
Zakon mangupe definiše kao stoku koja „tumara kojekuda“, a gazde nigde nema.
„Mangup stoka deli se na krupnu, sitnu i odojčad. a) pod krupnom mangup-stokom razume se: vo, krava, june, konj, kobila, omica, magarac, mazga itd. b) pod sitnom mangup-stokom razume se: vepar, krmača, ovan, jarac, koza, samsov, ker, rt, čobanski pas itd“, stoji u zakonu koji je donet petog aprila 1886. godine.
Ovom odredbom predviđena je i kazna za nesavesnog gazdu mangupa o kom je računa vodila opštinska vlast.
„Gazda mangupa, ako se pronađe, dužan je platiti ne samo štetu i troškove na ranu i čuvanje mangupa, no i troškove za obznanu u novinama i druge, ako bi ih bilo“, navedeno je.
Zanimljivo je da isto značenje ima još jedna reč koju danas koristimo u drugom kontekstu – bitanga.
„Bitanga – kljuse koje se nađe u selju ili u polju, a ne zna se čije je“, definisano je u Vukovom rečniku.
U Srbiji ljudi često imaju običaj da kažu za nekoga da je mangup kada je nevaljao. Međutim, davne 1886. godine u Srbiji je ova reč imala sasvim drugačije značenje, čak je postojao zakon koji se ticao baš samih mangupa.