Vraćanje obaveznog vojnog roka – šta se do sada zna

Koliko bi trebalo da traje vojni rok, koliko regruta je Vojsci Srbije potrebno na godišnjem nivou, na koga bi se odnosila vojna obaveza, šta će biti sa prigovorom savesti, postoje li uslovi za smeštaj i obuku vojnika, koliko će nas to koštati – neka su od pitanja koja najviše interesuju javnost, a na koja je N1 pokušao da pronađe odgovore.

Koliko regruta bi služilo obavezni vojni rok na godišnjem nivou?

Jedno od otvorenih pitanja je i koliko regruta bi godišnje redovno služilo vojsku, kao i da li će žene imati obavezu služenja vojnog roka, što bi dodatno povećalo pre svega infrastrukturne troškove.

Prema nekim procenama, sadašnje potrebe Vojske Srbije su oko 10.000 regruta na godišnjem nivou, odnosno 2.500 po uputnom roku, kojih je četiri u toku godine – mart, jun, septembar i decembar.

U periodu od 2002. do 2005. godine, samo Vojni okrug Beograd, koji je obuhvatao sve gradske opštine, kao i Mačvanski i Kolubarski upravni okrug, upućivao je u Vojsku SCG 4.500 do 5.000 regruta po uputnom roku, dakle 18.000-20.000 godišnje.

U istom razdoblju, na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora, godišnje je na odsluženje vojnog roka odlazilo između 45.000 i 50.000 regruta.

General-potpukovnik u penziji Petar Radojčić navodi u razgovoru za N1 da je početkom 2010. godine, u odnosu na formacijske potrebe, nedostajalo oko 2.300 vojnika, odnosno 34 odsto, što, dodaje, ukazuje da je opredeljenje za profesionalizaciju bilo nužno.

„Svaki drugi regrut počeo je da izbegava vojnu obavezu, a zloupotreba prava na prigovor savesti uzela je maha. Svedoci smo da započeti proces nije završen, a pitanje je i da li će. U međuvremenu ništa suštinski nije učinjeno da se kvantitativna i kvalitativna popuna vojnicima poveća i poboljša“, konstatuje Radojčić.

Imajući u vidu da je Srbija 2006. godine pristupila NATO programu „Partnerstvo za mir“ i da su započeti različiti oblici saradnje sa tim savezom, usvojen je standard NATO po kategorijama – 15 odsto civilnih lica, 45 odsto profesionalnih vojnika, 25 odsto podoficira i 15 odsto oficira, među kojima od 0,3 do 0,6 odsto generala.

Koliko bi trajao obavezni vojni rok?

Nije poznato ni koliko bi trebalo da traje vojni rok, zasad se samo spekuliše da bi to moglo da bude tri meseca, što je pre skoro dve godine predlagao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ipak, tu svoju izjavu Vučić je krajem januara ove godine delimično korigovao, nagoveštavajući mogućnost da vojni rok bude „produžen“ na 100 ili „možda 110 dana“.

Neke stvari, pak, jesu poznate, poput dužine osnovne vojničke obuke, koja, prema sadašnjem programu, traje dva meseca i dvadeset dana.

Na koga bi se odnosila vojna obaveza?

Na dobrovoljno služenje vojnog roka sa oružjem u Vojsci Srbije mogu se prijaviti kandidati muškog i ženskog pola koji u 2024. godini navršavaju od 19 do 30 godina života, ali još nije poznato da li bi prvu generaciju vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka činili samo oni koji su tek napunili 19 godina.

„Ne znamo trenutno ni koga će da kači vojna obaveza. Prošle godine smo imali nešto više od 35.000 momaka koji su napunili 19 godina, a treba nam oko 10.000 vojnika. Ko je taj koji će da kaže ko ide, a ko ne ide? Šta ćemo sa ljudima koji na lekarskom pregledu izjave ‘ako me pošaljete u vojsku, ja ću da se ubijem‘, ajde da vidim ko će da ih pošalje u vojsku“, upozorava predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić.

Postoji li dovoljan broj kasarni za adekvatni smeštaj vojnika?

Zasad nije poznato da li bi obavezan vojni rok bio služen prema sadašnjem modelu samo u centrima za obuku ili i u takozvanim živim jedinicama vojske.

„Ukoliko bi bilo odlučeno da služe vojni rok u centrima za obuku, to bi značilo da je potrebno samo da se pojačaju kapaciteti sadašnjih centara, a to su Sombor, Pančevo, Jakovo, Valjevo, Zaječar, Kruševac, Leskovac, Kraljevo, Požarevac, Batajnica, Niš i Gornji Milanovac. Trenutno se tu dobrovoljno služi vojska, u ostalim objektima su profesionalni vojnici“, napominje Antić.

Trenutni kapacitet tih centara je 1.500 regruta, što znači da bi u njima trebalo obezbediti smeštaj za još oko 1.000 ljudi. Sagovornici N1 smatraju da je to izvodljivo i da ne iziskuje velike promene, ali svakako podrazumeva renoviranje i adaptaciju postojećih objekata.

Poređenja radi, najveća niška kasarna „Pantelej“ u svojim „zlatnim“ danima bila je privremeni dom za oko 2.000 vojnika, a sada bi u sve raspoložive kasarne u Srbiji trebalo da bude smešteno oko 2.500 regruta.

„Kad bude usvojen model služenja vojnog roka, ukoliko uopšte bude došlo do toga, trebalo bi da bude formirana komisija koja će da sagleda smeštajne kapacitete i odluči gde će biti smeštena redovna vojska“, smatra Antić.

Pojedine kasarne, od kojih su neke imale veliki kapacitet, predate su prethodnih godina Građevinskoj direkciji za izgradnju stambenih objekata, poput naselja Stepa Stepanović na Voždovcu, Zemunske kapije ili Bubanj u Nišu.

Druge kasarne, pak, nisu dobile nove vlasnike, pa su već godinama zapuštene. Jedna od njih je kasarna „Dr Arčibald Rajs“ u Novom Sadu, starijima poznatija kao kasarna „Maršal Tito“ (popularna „Maršalka“). Prostire se na placu površine oko deset hiljada kvadratnih metara, a 2009. godine proglašena za višak vojne nepokretnosti.

Slična situacija je i sa kasarnom „Narodni heroj Janko Čmelik“ na Petrovaradinu, koja zauzima površinu od 19 hektara, a pre nekoliko godina takođe je označena kao nepotrebna i stavljena na prodaju.

„Mnoge kasarne su i dalje u posedu Vojske Srbije, ali je problem što se veliki deo tih kasarni ne koristi dugi niz godina i potpuno su ruinirane, kao na primer kasarna u Čačku koja apsolutno ne zadovoljava kriterijume za boravak vojnika. Nema struje i vode, stolarija je propala, inventar ne postoji jer je rasprodat“, podvlači prvi čovek Vojnog sindikata Srbije.

Kako kaže, problem je to što je vojska od 2010. godine potpuno profesionalizovana i što su smeštajni kapaciteti pretvoreni u kancelarije.

„Nekadašnje učionice u kojima je izvođena nastava i držana teorijska obuka, poligoni, vojničke spavaonice, to je sve pretvoreno u kancelarije za profesionalne pripadnike vojske“, nabraja Antić.

Prema njegovim rečima, ukoliko bi se vojska služila u takozvanim živim jedinicama koje su sada nepopunjene, a po formaciji su profesionalne, bilo bi neophodno promeniti formaciju, sistematizaciju radnih mesta, čitav set zakona, podzakonskih propisa i ostalo.

Kakav je status vojnih obveznika sa dvojnim državljanstvom?

Prema evropskim propisima, ako u jednoj državi nije obavezno služenje vojnog roka, onda ga na to ne može naterati ni druga.

„U Srbiji je stotine hiljada mladića sa hrvatskim, BiH, mađarskim, rumunskim, bugarskim i makedonskim državljanstvom, a u tim državama vojni rok nije obavezan. I onda bi sad Srbija morala da se prilagodi propisima EU ili da ih prekrši, što je korak dalje od evrointegracija. Posebno zbog činjenice da dvojno državljanstvo imaju mladi i obrazovani ljudi, recimo IT struke, koji rade za inostrane kompanije i znaju da bi im se to odrazilo na materijalnu egzistenciju“, podvlači novinar Davor Lukač, koji dugi niz godina prati aktivnosti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

U kojoj meri prigovor savesti može uticati na odziv regruta?

Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja. Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom, propisano je Ustavom Srbije u članu 45.

Lukač ocenjuje da bi se većina vojnih obveznika pozivala na prigovor savesti, što bi, dodaje, imalo veliki uticaj na odziv regruta.

„Držanje vojnika sa prigovorom savesti osam meseci da dokoni po kasarni ne samo da je besmisleno, nego treba tog čoveka hraniti, omogućiti mu spavaonice, posteljinu i slično. A on će u stvari tamo da skuplja lišće u jesen, kosi travu u proleće i leto, okopava ružičnjake, pere kamione i automobile ili da riba hodnike i spavaonice jednom ili dvaput dnevno. I da čisti sneg kad napada u krugu kasarne i oko njih“, slikovito opisuje Lukač.

Podatke o broju regruta koji su se pozvali na prigovor savesti do kraja 2010. godine imaju samo Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Srbije, ali je do njih nemoguće doći jer se tretiraju kao vojna tajna.

Koliko bi koštalo vraćanje obaveznog vojnog roka?

Procene o tome koliko bi državu koštalo vraćanje obaveznog služenja vojnog roka kretale su se u rasponu od 90 miliona do 600 miliona dinara.

„Od 2016. godine logističke ‘procene‘ državnih zvaničnika bile su proizvoljne, rekao bih špekulativne. Iznos se, bez prethodne sveobuhvatne analize i izrade studije izvodljivosti, ne može ni naslutiti, jer se pouzdano ne zna trajanje vojnog roka, koliki je raspoloživi regrutni potencijal, kao i koliko bi vojnika bilo u svakom od četiri uputna roka“, napominje Radojčić.

Kako kaže, ne zna se ni koliki bi bili finansijski izdaci za nastavna sredstava (uključujući i ubojna sredstva), gorivo, ishranu, opremu, garderobu i ostalo, te da li bi vojnici imali novčane prinadležnosti i u kom iznosu.

Komplet uniforma M-10, uključujući cipele i čizme, košta oko 170.000 dinara ili približno 1.500 evra. Svaki novi regrut zadužio bi po jedan komplet uniforme, što bi na procenjeni broj od 10.000 vojnika godišnje koštalo oko 15 miliona evra. Tom trošku treba dodati i cenu obroka za vojnika, kao i ispaljene municije na gađanjima kojih ima ukupno šest.

„Regrute na odsluženju vojnog roka morate u svakom uputnom roku, dakle četiri puta godišnje, da obučete u nove uniforme, dok se uniforme za profesionalnu vojsku menjaju na dve godine. Za svaku generaciju vojnika moraju biti obezbeđenI novi kompleti uniformi, koje se potom razdužuju i idu u magacin za neku rezervu ili se rashoduju“, ističe Novica Antić.

Jedan od izdataka je i mesečna plata vojnika. Vojnici na dobrovoljnom služenju vojnog roka mesečno primaju oko 46.000 dinara, ali bi plata redovnih vojnika, procenjuju sagovornici N1, verovatno bila dosta niža od tog iznosa.

Da li je ideja o vraćanju obaveznog vojnog roka ostvarljiva u praksi?

Sagovornici N1 saglasni su u oceni da će put realizacije inicijative o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka biti dug i sa neizvesnim ishodom.

„Da li je inicijativa ostvarljiva ili ne zavisi prvenstveno od uverljivosti argumenata predlagača. Oni će biti uverljivi u meri predočavanja i obrazloženja obima i stepena pretnji i (potencijalne ili stvarne) ugroženosti države i građana vojnim sredstvima, zatim svrsishodnosti i održivosti koncepta ‘totalne odbrane‘ – oslonca na sopstvene snage, potom spremnosti građana koji podležu vojnoj obavezi da je i izvrše, mogućnosti za „pokrivanje“ troškova i slično“, naglašava Radojčić.

Pored finansijskih i logističkih poteškoća, napominje Radojčić, nužno je obratiti pažnju na potrebu izmena strateško-doktrinarnih dokumenata i normativno-pravnih akata, pogotovu na prepreke koje dovode u pitanje realizaciju zamisli.

„To su, između ostalih, nepovoljna demografska situacija, veliki broj mladih koji odlazi u inostranstvo, kao i nemogućnost nametanja vojne obaveze (sa oružjem) protivno uverenju onih koji se pozovu na pravo prigovora savesti, ukoliko je ono osnovano. Na kraju krajeva, ročni vojnici ne mogu da nadomeste nedostatak profesionalnih (školovanih, usavršavanih i iskusnih) pripadnika VS, bez čije brojnosti, obučenosti i morala nema odvraćanja, niti odbrane od oružanog, ali i neoružanog ugrožavanja“, zaključuje Radojčić.