Društvo

Dve decenije postojanja dopisničke redakcije RTS-a u Pančevu

Pančevo, Uto, 06/10/2015 - 16:43
Mirjana Marić Veličković

 

Redakcija dopisništva Radio televizije Srbije u Pančevu 5. oktobra proslavila je 20 godina postojanja. Tim povodom razgovarali smo sa sadašnjim urednikom redakcije Goranom Jovičićem, prvim urednikom i osnivačem dopisništva Draganom Jankovićem, voditeljkom i urednicom dnevno-informativne emisije ‘’Ovo je Srbija’’ Zoranom Koršoš Nikolić, nekadašnjom saradnicom i sadašnjom urednicom u Radio Beogradu Sanjom Milić, nekadašnjom saradnicom i sadašnjom urednicom dopisništva RTV Snežanom Filipović i montažerom Draganom Blanušićem.

Goran Jovičić, urednik redakcije dopisništva RTS-a u Pančevu

 

Goran Jovičić
jovicic.jpg

013info: Dopisništvo RTS-a u Pančevu proslavlja 20 godina od svog osnivanja. Možete li da nam kažete vaše utiske kako je izgledalo dopisništvo na početku i kako izgleda sada. Šta se najviše promenilo?

Goran Jovičić: Dopisništvo RTS-a je osnovano pre 20 godina da bi informisalo pre svega gledaoce širom Srbije o životu u Pančevu, ali i da bi informisalo Pančevce o svim važnim događajima u njihovom gradu. Mnogo toga se promenilo za protekle dve decenije i što se tiče uređivačkog i programskog uređivanja, ali i tehničkog dela. Najznačajnija promena dogodila se 2008. godine kada je redakcija dobila link pomoću kojeg možemo svakog trenutka da se direktno uključimo u program RTS-a, ali i da lakše bežičnim putem šaljemo rubrike koje spremamo u našem studiju. Do tog trenutka smo se snalazili kako smo znali i rubrike smo slali na kaseti autobusom, što nam sad deluje neverovatno, ali i to smo preživeli. Sada je mnogo lakše.

013info: Da li na rad dopisništva utiču sredstva kojima raspolaže, i koliko se situacija sa budžetom menjala tokom ovih dvadeset godina?

Goran Jovičić: Imali smo sreću da je privreda grada uvek bila raspoložena da nam pomogne kada je trebalo da se kupi ili obezbedi neki deo tehnike za dopisništvo. Ljudi su shvatili da mi to ne možemo da odnesemo kući, već nam služi da na što bolji način predstavimo naš grad i da ukažemo na probeleme običnih građana. Od RTS-a smo prošle godine dobili nov auomobil, ali nama uvek nešto nedostaje, jer se tehnika neprestano usavršava i nije nam lako, ali mi volimo svoj posao i snalazimo se i trudimo da gledalac nikad ne primeti da li smo imali nekih tehničkih problema prilikom snimanja. Za sad nam to uspeva.

013info: Koliko je novinara trenutno zaposleno u redakciji, i da li je njihov broj dovoljan da se isprate sva dešavanja? Da li će se redakcija menjati, u smislu većeg broja saradnika?

Goran Jovičić: Koleginica Danica Jovanović i ja smo novinari i ravnopravno raspoređujemo sve zadatke. Dogovaramo se i planiramo svakodnevni rad, a da li ćemo uskoro dobiti nove kolege ne zavisi od nas već od uredništva u Beogradu. Mi bismo svakako voleli da dobijemo pojačanje, jer izveštavamo iz Pančeva, Opova, Alibunara, Kovačice i Kovina i svakog dana imamo bar jednu rubriku na RTS-u.

013info: Kakva je vaša vizija kada je pitanju budućnost ove redakcije? Da li postoji nešto što biste voleli da poboljšate, i koje su to vrednosti koje ova redakcija treba da zadrži?

Goran Jovičić: Naš cilj je da zadržimo postojeći kvalitet i najsrećniji smo kada uspemo nekome da pomognemo da reši svoj problem, a sve više je onih koji nas zovu i kažu da smo im mi poslednja nada da prikupe novac za lečenje ili da su već svi digli ruke od nekog njihovog problema i da žele da se pojave na RTS-u, jer će im biti lakše kad i drugi čuju za njihovu muku. Ponekad se i sam iznenadim kolika je moć medija i na koliki odjek naiđu naše priče. Izborili smo se za status jednog od najproduktivnijih dopisništava, koje svakog meseca uradi od 30 do 40 rubrika za emisije “Ovo je Srbija”, “Jutarnji program”, “Dnevnik”, “Šta radite bre”, “Sportski dnevnik”, “Žikinu šarenicu”, “Znanje imanje” itd. i ne preostaje nam ništa drugo nego da i dalje radimo i pišemo istoriju našeg grada i regiona.

 

Dragan Janković, prvi urednik i osnivač dopisništva RTS-a

 

Dragan Janković
dragan_jankovic.jpg

 

013info: Kako je nastalo dopisništvo RTS-a u Pančevu? Vaši utisci o radu u ovoj redakciji.

Dragan Janković: Dopisništvo RTS osnovao je RTS i opština Pančevo. Ja sam u RTS radio od 1993. godine u programu emisije Srbija Danas, koja je radila i pokrivala dopisničke mreže. U jednom serijalu emisije gostovali su predsednici opština i gde su predstavljali svoje lokalne sredine. Nakon ovih gostovanja pitao sam urednika Srbije Danas zašto Pančevo nema dopisništvo, polse čega je on na moju inicijativu pozvao opštinu Pančevo i 1994. u januaru ponudili su mi da budem dopisnik RTS iz Pančeva i da pomalo radim i za TV Pančevo. Priloge koje smo radili za Pančevo onda smo nosili za Beograd na emitovanje i to je trajalo predugo. Pregovori između opštine i RTS-a su završeni 1994., a tek 5. oktobra 1995. je potpisan ugovor i zvanično je počelo da radi dopisništvo, na čelu sa mnom kao urednikom.

U početku je bila samo nas četvorica u redakciji – snimatelj Ljubisav Jeftić, montažer Dragan Blanušić, ja kao urednik i vozač Miroljub Milenković. Opština već od starta nije nabavila svu opremu koja je potrebna. Nismo imali čak ni montažu. Samo kamera i jedan video rekorder i sve što smo snimali, nosili smo za Beograd. Ali nismo odustajali i bukvalno smo se trudili da svakog dana imamo nešto novo u programu. Dopisništvo smo doživeli kao prednost i kao novost u Pančevu, jer je Pančevo dobilo priliku da bude zastupljeno u programima RTS-a. U roku od godinu dana proširili ekipu i zaposlili više novinara i snimatelja. Kada je u pitanju bila tehnika više smo se oslanjali na redakciju televizije Pančevo, gde smo pojedincima kasnije ponudili da pređu u našu redakciju, što su neki i prihvatili pa ih je RTS preuzeo. Jedan broj novinara je došao sa TV Pančeva, a nekoliko njih je došlo preko oglasa. Redakcija je 1999. brojala 36 ljudi. U osnivačkom ugovoru dopisništva bilo je propisano da ono postane bude baza budućeg Regionalnog TV centra. Ideja je bila da se odavde emituje lokalni i regionalni program i plus da ova redakcija ima funkciju dopisništva RTS, da delove program, ne samo priloge i izveštaje već i neke emisije emituje i na RTS-u. Ta koncepcija je i zaživela, ali je nažalost promenjena 2001. godine. Novo rukovodstvo RTS je imalo drugačiju viziju tih dopisništva. Danas je sve svedeno na nekoliko ljudi i opet vraćeno na jednu ekipu ili dve. Mi smo radili polustane programe za RTS samostalno, zahvaljujući mojoj upornosti kao urednika, ali i svih ljudi koji su radili. Ni RTS niti opština nisu do kraja ispoštovali svoje te ugovorne obaveze, već su dopustili da se mi sami snalazimo. Dosta smo se oslanjali na privredu Pančeva, koji su nam pomagala na razne načine da nešto dokupimo i obezbedimo. Opština nam je dala prostor u kojem smo imali smo dve kancelarije. Za vreme bombradovanja smo prešli u ragbi klub. Razvoj i inžinjering je ustupio celo njihovo potkrovlje od oko 500 kvadrata, koji su sredili i opremili Petrohemija i Konstruktor. Međutim, promenom koncepcije sve je propalo 2001. godine. Žao mi je zbog toga. Rad u dopisništvu RTS-a je jedan od lepših perioda u  mom životu. Ali ostao je jedan gorak ukus posle te 2001. godine kada sam ja napustio RTS. Neke kolege koje sam ja zaposlio i učio da rade, okrenuli su mi leđa kao kolegi i kao čoveku.

013info: Šta je za vas bio najveći profesionalni izazov?

Dragan Janković: Najveći izazov je bio raditi ovaj posao za vreme bombardovanja koje je bilo jedinstveno iskustvo za sve nas. Pogotovo kad ste na čelu neke organizacije, gde treba da brinete i o bezbednosti ljudi i o organizaciji i da ispunite svaki zadatak kako posao ne bi trpeo. Snimatelji su se tokom tog perioda menjali jer ih je bilo više. Novinarke su uglavnom bile devojke i one su pratile dešavanja u gradu jer je bilo puno okupljanja, a ja sam uglavnom išao na teren jer je to bilo veoma rizično. Čovek u takvim trenucima mora o svemu da razmišlja, da brine i smatrao sam da je normalno da se iz bezbednosnih razloga sklonimo sa sedmog sprata Gradske uprave i odemo u Ragbi klub. Smetalo mi je što su ljudi pričali da se RTS nije iselio, jer bi ga svejedno pronašli gde god da se nalazio. Žao mi je što su naše kolege nastradale. Ja sam te večeri takođe bio u Beogradu, u redakciji na sastanku, i sve to se desilo posle mog odlaska. Bilo je zaprećeno, ali niko nije mogao da veruje da je neko normalan osmislio da gađa televiziju, jer su znali da će tamo biti ljudi. To je velika tragedija. To je i veliko iskustvo i veliki profesionalni izazov. Smatram da smo ga stvarno odradili maksimalno korektno. Mnogi od nas su bili nagrađeni od strane RTS-a.  

013info: Koliko je važna dopisnička mreža novinara?

Dragan Janković: Najveća prednost RTS-a je upravo ta dopisnička mreža. U svakom trenutku novinar može da se javi iz svakog dela Srbije. To je uvek bila prednost u odnosu na komercijalne televizije. Tek sada, razvojem novih tehnlogiija sve ovo je postalo jednostavnje, ranije je to bilo komplikovano i skupo. Dopisnička mreža važna je za sam grad i za privredu. Drugačije je kada se redovno prati život u jednom gradu, od privrede do kulture i sporta. Ljudi u Srbiji sarađuju i lokalne samouprave kad vide nešto drugo i zanimljivo, može da ih podstakne da nešto urade, da nešto prekopiraju ili da ostvare neku novu saradnju. Sad je sve mnogo centralizovano, u državi uopšte, pa se to oslikava i u medijima.

 

Zorana Koršoš Nikolić, urednica i voditeljka emisije ''Ovo je Srbija'' na RTS-u

 

Zorana Koršoš Nikolić
zorana.jpg

 

 

013info: Dopisništvo RTS-a u pančevu slavi 20. godišnjicu od svog osnivanja. Kakvi su vaši utisci o saradnji sa ovom redakcijom?

Zorana Koršoš Nikolić: Saradnja nam je prilično lepa i rekla bih - laka! Bez problema se dogovaramo o temama, rubrikama, uključenjima. Možda sam subjektivna, jer je Pančevo moj rodni grad, a dopisništvo moja "odskočna daska" za odlazak u Beograd, RTS i matičnu redakciju, a ljudi koji tu rade su mi najpre drugari, a potom kolege i saradnici. Mislim da u našoj saradnji problema nema. Svi smo profesionalci koji se odgovorno odnose prema poslu, objektivno sagledavamo sve priče i obostrano nam je stalo do toga da do naših gledalaca u pravom trenutku stigne prava informacija.

013info: Da li su se dešavale neke značajnije promene u radu dopisiništva za vreme perioda saradnje između redakcije u Pančevu i matične redakcije ‘’Ovo je Srbija’’?

Zorana Koršoš Nikolić: Dopišnistvo slavi 20 godina, a ja sa njima saradujem 17 godina. Promena je bilo, ali se nisu odražavale na rad. Menjalo se uredništvo, neke kolege su dolazile, pa odlazile, u nekom momentu, pre 15-tak godina planirano je da to bude regionalni centar, pa je dopisništvo imalo vise od 30 zaposlenih. Međutim, ni tada, kao ni od kad radi ova ekipa, u saradnji matične redakcije i pančevackog dopisništva nije bilo većih promena, a iako ih je bilo, nisu uticale na informisanje iz Pančeva i ostalih opština koje to Dopisništvo pokriva. Logično, više ljudi, pravilo je više minuta programa, ali za važne informacije gledaoci RTS-a nisu bili uskraćeni ni u periodu kada je od novinara tu dugo radio samo jedan čovek, kolega Goran Jovičić.

013info: Da li imate saznanja koja dešavanja u Pančevu su bila najinteresantnija za gledaoce vaše emisije?

Zorana Koršoš Nikolić: Zahvaljujući tome što smo u gotovo svakodnevnom kontaktu sa kolegama iz dopisničke mreze, ali i sa gledaocima, često znamo na kakav odjek nailaze priče koje emitujemo. Na gledaoce naše emisije gotovo uvek najjači utisak ostave tzv. ljudske priče. I mi smo, kao redakcija, ponosni kad nekom pomognemo ili rešimo neki problem. A toga, na sreću, ima. Zahvaljujući pričama u emisiji "Ovo je Srbija", do mnogih socijalno ugroženih ljudi, pomoć je stigla. Takvih primera bilo je i u saradnji sa Pančevcima. Priča o majci koja živi sa duševno obolelim sinom, imala je velikog odjeka. Njihovi problemi nisu rešeni, ali im je posle emitovanja rubrike život malo lakši. Javila nam se porodica koja je odlučila da novčano brine o njima, do - penzije! Direktno ili indirektno pomažemo pojedincima, ali i društvu. Posle deset godina priče o zagađenju, u Pančevu se lakse diše. To, naravno, nema veze samo sa nama, ali smo redovno kroz program apelovali, opominjali i prozivali da nešto mora da se promeni.

013info: Koliko je važna za RTS mrreža novinara koje ima širom Srbije?

Zorana Koršoš Nikolić: Veoma važna! Po mom mišljenju, to je najveća i najjača snaga RTS-a. To je ono što nas razlikuje od drugih televizija. U svakom trenutku možemo da uključimo u program više od 20 centara. Priče i slike iz gotovo svih delova Srbije svakoga dana možete gledati u emisiji "Ovo je Srbija", i drugim, ali značaj dopisničke mreže, u programu naše kuće, posebno odjekne kada dođe do elementarnih nepogoda i sl.

013info: Koji su prioriteti kada je izbor tema u pitanju i koliki uticaj na njihov izbor imaju dopisništva?

Zorana Koršoš Nikolić: Našu dnevnu emisiju dobrim delom oslikavaju događaji iz Srbije. Samim tim, dopisništva imaju uticaja na sadržaj, često i temu emisije. Kolege iz centara prijavljuju događaje, od kojih mi u matičnoj redakciji "pravimo" emisiju. Trudimo se da budemo aktuelni, da angažovano i kvalitetno informisemo gledaoce i zaokružujemo teme. Neke teme predlaže uredništvo u Beogradu, a kolege iz mreže prave uvodne priče ili primerima iz života oslikavaju ono o čemu ćemo sa gostom govoriti. Dakle, zajedno se trudimo da izborom tema, ali i kroz sve o čemu u emisiji "Ovo je Srbija" govorimo, budemo aktuelni, objektivni i da zadržimo poverenje (mnogobrojnih) gledalaca u Srbiji i dijaspori.

 

Sanja Milić, nekadašnji novinar Dopisništva RTS-a u Pančevu, sada urednik na Drugom programu Radio Beograda

 

Sanja Milić
sanja.jpg

 

 

013info: Dopisništvo RTS-a u Pančevu proslavlja 20-o godišnjicu osnivanja. Možete li da nam kažete kakvi su Vaši utisci o saradnji sa redakcijom u Pančevu?

Sanja Milić: Prvo, želim da kolegama koje danas rade u našem Dopisništvu u Pančevu čestitam ovu važnu godišnjicu. Čestitke upućujem i onima koji su nekada radili u Dopisništvu, a sada su na nekim drugim poslovima, i svima koji su pre dve decenije pomogli da se ova mala ali vredna redakcija osnuje. Kad kažem svima, mislim na tadašnje urednike u RTS-u, na tadašnju lokalnu samoupravu i rukovodstvo Južnobanatskog okruga i na pančevačke privrednike, jer je dobra volja svih njih bila potrebna da se Dopisništvo osnuje.

Pitate me o utiscima i o saradnji, evo primera od pre neki dan: na otvaranju izložbe o Mihajlu Pupinu u Beogradu srela sam Snežanu Filipović i Nikolu Jovankića, nekada smo zajedno radili u pančevačkom Dopisništvu RTS-a, oni su sada u Radio-televiziji Vojvodine, ja u Radio Beogradu. Pozdravili smo se kao da smo rod najrođeniji i nastavili razgovor o svemu i svačemu kao da se svaki dan viđamo, a nismo se videli nekoliko godina.   

013info: Koliko ste dugo sarađivali sa redakcijom u Pančevu i kakve vas uspomene vežu za dopisništvo?

Sanja Milić: U pančevačkom Dopisništvu radila sam skoro sedam godina. Najviše sam volela da sa snimateljima Ljubom ili Acom, sa montažerom Blankijem i asistentom i vozačem Mikijem, odem na teren u neko od naših sela da pravimo reportažu o nekom kulturno-istorijskom spomeniku, starom zanatu, zaboravljenom običaju, retkom instrumentu... Razume se, kada ste dopisnik iz unutrašnjosti partite sve: privredu, politiku, komunalne delatnosti, ekologiju, školstvo, zdravstvo... Najmanje je vremena i mesta za kulturu, istoriju, etnologiju, za ono što mene najviše zanima. Ali tako i naučite da radite sve i to iskustvo posle primenjujete u drugim redakcima i na drugim poslovima koje radite. Za rad u Dopisništvu RTS-a u Pančevu, za Pančevo koje smatram svojim gradom, vežu me lepe uspomene.

013info: Koliko je važna mreža novinara koju RTS ima širom Srbije? Kakvo je vaše viđenje budućnosti razvoja redakcija na nacionalnom nivou?

Sanja Milić: Dopisnička mreža naše kuće je od neprocenjivog značaja. Samo Radio-televizija Srbije (radim u Radio Beogradu koji je njen deo) ima dopisnike u celoj zemlji i treba da ih ima. Mi smo javna medijska ustanova, to će reći da nas finasiraju svi građani Srbije ma gde živeli. Zato je naša obaveza da informišemo slušaoce i gledaoce i o onom što se dešava u Vranju i o onom što se dešava u Subotici. Budućnost naših dopisništava je u njihovom daljem razvoju i širenju, svojim radom dopisnici RTS-a (mislim na sve profesije, ne samo na novinarsku) su to zaslužili.

013info: Šta se tokom godina promenilo u novinarstvu od perioda vašeg rada u dopisništvu, i koje su vrednosti koje ste poneli iz ove redakcije?

Sanja Milić: Nažalost, sve je manje dobrih urednika u svim medijima. I, takođe nažalost, sve je više senzacionalizma u svim medijima. Ima malo ili nema uopšte prostora za umetnost i za kulturu. Tu se najbolje drži upravo RTS. Drugi program Radio Beograda i Treći program naše televizije su svetli primeri, mi svakodnevno dokazujemo da je kultura potrebna, važna, nezamenljiva. Pitate za vrednosti. Vrednosti su uvek u ljudima. Najveća vrednost koju sam kako kažete “ponela” i iz Dopisništva i iz Pančeva su kontakti sa čestitim i talentovanim ljudima.

 

Snežana Filipović, nekadašnja saradnica i sadašnja urednica redakcije Radio Televizije Vojvodina

 

Snežana Filipović
sneza.jpg

 

Uspeh je trajati, u medijskom poslu, u ovim turbulentnim vremenima za našu profesiju.  Svedoci smo da medijske kuće nestaju gotovo preko noći i stoga iskrene čestitke Dopisništvu RTS-a na dvodecenijskom trajanju. Naravno, kada si deo Nacionalnog javnog servisa  nešto je lakše, ali negativnog trenda nisu pošteđena ni dopisništva. Pamtim ovaj kolektiv kada je imao tri puta više zaposlenih nego sada i ambicije da postane regionalni tv centar. Bila sam deo te priče od 1996. do 2010. godine. Zajedno smo prolazili sve faze sazrevanja u novinarskom i ličnom smislu. Bilo je teških perioda naročito u vreme bombardovanja, političkih previranja, otpuštanja, ali i mnogo nezaboravnih tenutaka. Povezali su nas i mnogima doneli čvrsta prijateljstva koja traju i danas kada ne radimo više u istoj medijskoj kući.

Aprila 2010. odine kolega Nikola Jovankić i ja otvorili smo Dopisništvo Radio Televizije Vojvodine, igrom slučaja, odmah pored Dopisnitva RTS-a sa kojim smo ostvarili odličnu  poslovno-tehničku saradnju. Odlukom naših medijskih kuća koristimo link RTS-a zahvaljujući blizini brzo razmenjujemo informacije što je u  našem poslu izuzetno važno.

U međuvremenu  Dopisništvo RTV-a  je poraslo, sada nas ima šestoro uključujući  Aleksandru Vlajić novinarku koja je takođe radila na RTS-u. Brojčano smo slični Dopisništvu RTS-a i sličnim temamama se bavimo. Pratimo društvena, politička, privredna, kulturna zbivanja u Pančevu i četiri južnobanatske opštine Kovinu, Kovačici, Opovu i Alibunaru. Razlika je u tome što mi radimo i za programe na jezicima nacionalnih manjina najčešće za Makedonsku, Slovačku, Rumunsku i Mađarsku redakciju. Naše dopisništvo pokriva  šire područje. Snimamo u Obrenovcu, Smederevu, najčešće u Beogradu, gde imamo redovna dežurstva. Stignemo i do granice sa Mađarskom gde su nedavno kao ispomoć kolegama iz Subotice poslata dva naša snimatelja.

U tom smislu kolegama u Dopisništvu RTS-a je trenutno je lakše, iako pamtim vremena kada se i odatle išlo po celoj Srbiji na “teren“ .

Mi iz RTV-a želimo im još mnogo lepih priloga, sigurnu egzistenciju i da sa zadovoljstvom dočekaju neke buduće važne jubileje koje ćemo nadam se zajedno proslavljati.

 

Dragan Blanušić, montažer i prvi zaposleni u Dopisništvu RTS-a u Pančevu

 

Dragan Blanušić
blanki.jpg

 

013info: Kako je izgledao početak rada Dopisništva u Pančevu i koja sećanja vas vežu za period?

Bio sam zaposlen na televiziji RTS u Beogradu, ali sam na poziv prvog urednika, Dragana Jankovića prešao da radim za Dopisništvo RTS-a koje je bilo formirano u Pančevu. Ja sam bio prvi zaposleni u ovoj redakciji, a nakon nekog vremena su se zaposlili i ostali saradnici.

Na početku je bilo veoma teško. Nismo imali svoju montažu, već smo sve montirali u Beogradu. Prve tri godine rada sam proveo više na putu Pančevo-Beograd i obrnuto, a sve u cilju da se posao završi na vreme. Kako je Dopisništvo raslo, povećavao se broj novinara, pomalo i snimatelja, ali ne i montažera. Jedno vreme bio sam jedini montažer, a bilo je pet novinara u redakciji.  Povremeno sam išao na teren sa njima, po raznim vremenskim uslovima, nekada sam i vozio. Borili smo se da dođemo do montaže u Beogradu, što je bilo veoma teško jer nismo imali zakazane termine. Pa smo se onda na neki način švercovali. Te prve godine su bile veoma dobar trening, koji me je terao da radim potpuno skoncentrisano. Sada kada se osvrnem unazad, ne znam da li bih opet mogao tako nešto da uradim.

013info: Šta je za vas bio najveći profesionalni izazov? Na šta ste najviše ponosni?

Prve tri godine su zaista bile najteže, ali ujedno i najinteresantnije. Ponosan si kada u takvim uslovima uspeš da uradiš nešto za šta mali broj ljudi zna, a ponajmanje gledaoci. Mnogo puta sam kasetu iz montaže direktno stavio u program, a to nije bila lokalna televizija već RTS. Mnogi misle da se takve stvari ne dešavaju u tako velikim sistemima, ali meni se to desilo nekoliko puta da se kaseta iz montaže emituje direktno u program. To je neka vrsta zavisnosti, drži te taj adrenalin i koliko god da je stresno tebe to ispunjava i osećaš se veoma dobro kada se sve završi, jer shvatiš da si uspeo da nešto tako uradiš.

Najviše sam ponosan na prilog koji sam radio je kada je Nađa Higl osvojila zlatnu medalju. Sve se izdešavalo jako brzo. Ona je medalju osvojila oko pola sedam, a mi smo u sedam sati bili u njenoj kući. Snimatelj, novinar i ja smo napravuli intervju sa njenim roditeljima i to smo pustili da se vrti u Dnevniku posle samo pola sata. To je bila jedna lepa vest, a ja želim da se sećam samo lepih stvari koje smo ostvarili. Osećaš ispunjeno kada ostvariš ono što si želeo - da brzo i efikasno i ekskluzivno preneseš neku lepu vest. Imali smo neverovatan odjek od jednog takvog priloga koji traje samo minut. To su momenti koji te ispune zadovoljstvom, plus što si ti stigao da uradiš posao na vreme. To je moj najjači utisak. Nije u pitanju samo moj rad, već rad zasluga cele ekipe.

013info: Šta mislite, u kom pravcu će se razvijati Dopisništvo u Pančevu?

To ne zavisi od nas. Stalno nama govore da smo previše blizu Beogradu. Kad god se dešavaju neka otpuštanj, a oni govore da Dopsiništvo ne treba da postoji, da mi zauzimamo prostor nekom drugom. Ja mislim da ne treba praviti dopisništva na osnovu nekih finansijskih pitanja. Značaj dopisništva se vidi u kriznim sutuacijama. A posebno se oseti kada ta neka informacija nedostaje jer nije postojao niko da o tome izveštava.

Ono što sam video kod novog direktora, na jubularnoj 57. godišnici televizije je da je izdvojio je redakcijski petominutni prilog gde su se svi dopisnici javili, što mi daje nekakvu nadu da je napokon direktor izdvojio dopisništva jer je shvatio da smo mi ti zbog kojih se razlikujemo od ostalih televizija. Shodno tome mislim da će on ipak na taj način razmišljati o budućnosti opastanka dopisništava širom Srbije.

 

M.M.Veličković



Marketing

Najnovije vesti