Foto: University of Dundee
Društvo

PANČEVCI U DIJASPORI: Rastko Sknepnek

Pančevo, Čet, 19/10/2017 - 17:43
Mirjana Marić Veličković

Rastko Sknepnek je rođen u Pančevu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Studije teorijske fizike je završio na Beogradskom Univerzitetu, a školovanje nastavio prvo u Nemačkoj, a potom u SAD-u. Doktorirao je 2004. godine na Univerzitetu Države Misuri. Posle nekoliko postdoktorskih speijalizacija na univerzitetima u Kanadi i SAD-u, 2013. godine se preselio u Dandi u Škotskoj gde je danas zaposlen kako docent (lecturer) na fizici i šef istraživačke grupe (group leader) na biologiji na Univerzitetu u Dandiju (University of Dundee). 

Kakve vas uspomene vežu za rodni grad?

Rođen sam 1976. u Pančevu i odrastao u porodičnoj kući između Donjeg i Gornjeg Grada. Završio sam Zmaj Jovinu školu i upisao Gimnaziju gde sam maturirao 1995. godine. Za detinjstvo me veže mnogo lepih uspomena. Škola, zimski raspust i ”zimski bioskop” na TV Beogradu, proleće, letnji raspust i vožnje biciklom, porodična letovanja u Crikvenici…I pored opšteg sunovrata sa početka devedesetih godina prošlog veka, vreme provedeno u Gimnaziji mi je ostalo u veoma lepom sećanju. Naučio sam mnogo toga i stekao nekoliko bliskih prijatelja sa kojima sam i danas u kontaktu. Cela generacija, a posebno naš razred je bio odličan sklop veoma kreativne i motivisane dece koja nisu mnogo marila za to što nije bilo para i umesto toga našla načina da od de facto nemaštine naprave nešto korisno. Imali smo dva školska časopisa, književni klub, muzički klub… Ma koliko zvučalo kao cliché, te godine provedene u Gimnaziji su bile presudne da shvatim da bez obzira na to što se dešava oko mene, uvek moram da dam sve od sebe i radim najbolje što mogu, a ne da krivim okruženje za svoje neuspehe.

Kada je počelo vaše interesovanje za fiziku?

Nauka me je interesovala od malena. Otac mi je mašinski inženjer, a majka statističar, tako da je uvek u kući bio neko ko je mogao da odgovori na mnoga naivna dečja pitanja tipa ”A kako/zašto ovo radi?”. Što se tiče fizike, počela je da me interesuje negde u petom ili šestom razredu osnovne škole. U porodičnoj biblioteci sam slučajno našao knjigu ”Tajni svet fizike”, ako se dobro sećam tačnog naslova. Dobio ju je moj stric kao nagradu na nekom srednjoškolskom takmičenju dvadesetak godina ranije. Mada u to vreme to nisam mogao da precizno formulišem, mislim da me je fasciniralo da matematika može da opiše pojave u prirodi. Kroz Gimnaziju me je više interesovalo programiranje, a fizici sam se vratio u četvrtom razredu, kad sam i odlučio da upišem studije teorijske fizike u Beogradu. Za to su direktno zaslužna dva izuzetna profesora Gimnazije, prof. Bora Poznatov i prof. Vladimir Marić.

Kada ste odlučili da se odselite iz Srbije? Da li vas je školovanje vodilo ili ste znali oduvek da ćete otići?

Odlazak iz Srbije nije bilo nešto sto sam dugo planirao. Više je došao kako prirodni nastavak mog školovanja. Na četvrtoj godini osnovnih studija mi se ukazala prilika da provedem dva meseca na studentskoj razmeni na Tehničkom Univerzitetu u Kemnicu (TU Chemnitz) u Nemačkoj. Tamo sam upoznao svog budućeg mentora, dr. Thomas Vojtu. Fasciniralo me je njegovo istraživanje u oblasti teorijske fizike niskih temperatura, i kad mi je ponudio da kod njega radim doktorat, prihvatio sam bez mnogo razmišljanja. U Kemnicu sam proveo manje od dve godine. Dr. Vojta je dobio profesuru u državi Misuri u SAD-u (University o fMissouri – Rolla), i početkom 2002. sam se i ja tamo preselio. Doktorirao sam dve godine kasnije. To je bio početak mog jedanaestogodišnjeg boravka u Severnoj Americi. 2013. sam se preselio u Dandi (Dundee) u Škotskoj, gde smo supruga i ja oboje dobili docentska mesta na fizici na Univerzitetu u Dandiju (UniversityofDundee).

Kakav je život u Škotskoj?

Škotska je visokorazvijena zemlja, što život čini prilično lagodnim.Socijalni programi su veoma jaki, pa je tako zdravstvena zaštita na veoma visokom nivou, a pri tome potpuno besplatna. Prava zaposlenih se strogo poštuju i diskriminacija po polu, starosti,nacionalnoj, rasnoj i verskoj pripadnosti i seksualnoj orijentaciji je veoma retka i ne toleriše se. U profesionalnom okruženju nisam nikada doživeo da neko povisi ton, a kamoli da vređa ili ponižava svoje podređene. Država svima garantuje minimum 28 radnih dana plaćenog godišnjeg odmora, pri čemu mi zaposleni na univerzitetu imamo 39 dana odmora. Sve to ima za posledicu da je odnos rada i života (work-life balance) prilično dobar. Za zapadnoevropske standarde, gustina stanovništva je relativno niska što znači da za manje od sat vremena vožnje možete da završite u netaknutoj prirodi. Pejzaži, posebno u Škotskom gorju (Scottishhighlands), su impresivni i po mnogome jedinstveni u Evropi. Tamo možete da provedete sate u šetnji, a da ne sretnete nikoga. Dandi se nalazi na 57 stepeni severne širine, što je malo severnije nego Kopenhagen i Moskva i nešto južnije nego Oslo i Helsinki. Leta su prohladna (tokom prosečnog letnjeg dana maksimalna temperatura retko pređe 18 stepeni) i kišovita, međutim obdanica traje gotovo 18 sati. Zime su suvlje, ali veoma mračne sa manje od 7 sati obdanice. Temperatura, međutim, retko pada ispod nule i sneg je relativno retka pojava. Varijacije dužine dana tokom godine su bile nešto na šta mi je bilo najteže da se prilagodim. Zimi svane posle 9 ujutru, a već pre 4 popodne je potpuni mrak. Dođete na posao po mraku i odete sa posla po mraku. Preko leta vam trebaju debele zavese na prozorima jer svane pre 4 ujutru. Prilično čudan osećaj.

Koje su razlike i sličnosti između Srbije i Škotske?

Što se prirode tiče, iako su srpski i škotski pejzaži veoma različiti, ono što ih spaja je velika raznolikost. Što se načina života tiče, mislim da je glavna sličnost u tome što su, recimo za razliku od Amerikanaca, Škotlanđani daleko manje mobilni. Dakle, slično Srbiji, popuno je uobičajeno da studirate blizu mesta u kome ste odrasli, a da se po završetku studija vratite i zaposlite u svom rodnom gradu. To ima za posledicu da porodice žive blizu, pa tako često vidite kako baba ili deda šetaju svoje unuke dok roditelji rade. Naravno, postoje i značajne razlike. Infrastruktura je dobra, pa putovati tridesetak kilometara na posao u jednom smeru nije veliki problem. To čini život u selima oko gradovajako privlačnim. Kuće van grada su veće i jeftinije, a imate i više mira i privatnosti, tako da dosta mojih kolega živi van Dandija.  Ima i značajnih razlika u tome kako je društvo organizovano. Mada je klasna pripadnost manje izražena nego u Engleskoj, Škotska je i dalje klasno društvo i u razgovoru sa lokalnim stanovništvom veoma brzo postane jasno kojoj klasi vaš sagovornik pripada. Kao neko ko je odrastao u objektivno besklasnom društvu, još uvek se nisam potpuno navikao na ovaj aspekt. 

No, mislim da je glavna i najbitnija razlika između Srbije i Škotske stepen stabilnosti u društvu. Politički život u Škotskoj je veoma aktivan i često se diskutuje o politici. Međutim, u praksi, za vas kao običnog građanina nije preterano bitno da li je su na vlasti laburisti, SNP (ScottishNationalParty) ili konzervativci. Postoje razlike u tome šta će biti prioriteti vlade, međutim to najčešće u mnogome ne utiče na svakodnevni život. Ta stabilnost vam daje određenu sigurnost, gde možete da planirate na duže staze bez mnogo bojazni kako će stvari da izgledaju nakon narednih izbora.

Da li se osećate kao kod kuće u Škotskoj? Da li se osećate prihvaćeno?

Radim na univerzitetu na kome je naučno-istraživačka aktivnost velika. To ima za posledicu je sredina veoma internacionalna. Institut za biologiju na kome se nalazi moja istraživačka grupa zapošljava oko 900 naučnog i tehničkog osoblja iz preko 65 zemalja. Od nas 72 vođa istraživačkih grupa, svega 6 ili 7 su Škotlanđani, a manje od polovine Britanci. Moji saradnici na projektu su Holanđanin i Belgijanka, doktorant nam je Španac, a postdok je iz Irske. Asistenti na predmetu koji predajem su dva Engleza i Italijanka. Etnički sastav studenta je nešto homogeniji, međutim i tu je oko 30% stranca. Dakle, na modernom istraživačkom univerzitetu je biti stranac više pravilo nego izuzetak. U zdravstvu je slična situacija, tako da će vam lekar, posebno ako je u pitanju specijalista, češće biti stranac nego Škotlanđanin. Zbog prirode posla nemam previše kontakta se lokanim stanovništvom, osim tokom svakodnevnih obaveza kao što su kupovina, poseta banci, popravke u kući i tome slično. U tim situacijama svi su veoma prijatni i nikad nisam doživeo neprijatnost zbog toga što sam stranac. Po nekad ljudi pitaju odakle sam. Kad čuju da sam iz Srbije često pitaju za Novaka Đokovića, a neke interesuje kako se Srbija kotira u fudbalu. Većina ne zna da nismo u Evropskoj Uniji, pa se čude kad im kažem da mene lično Brexit previše ne pogađa. Razumeti lokalni dijalekt može da bude problem, posebno ako razgovarate telefonom, međutim ljudi su najčešće voljni da sporije ponove ono što su rekli. Mislim da je čak lakše biti stranac nego, recimo, Englez od kojih Škotlanđani češće očekuju da ih sagovornik u potpunosti razume.

Foto: Privatna arhiva
skotska.jpg

 

Kako provodite slobodno vreme?

Tokom semestra i supruga i ja imamo vrlo malo slobodnog vremena. Uveče, posle večere, odgledamo film ili neku seriju. No, često se desi da treba pregledati domaće zadatke ili spremiti predavanje, tako da se takve večeri provedu uz laptop. Vikendi obično odu na nedeljnu nabavku, kućne poslove, kuvanje i razgovor sa roditeljima i prijateljima preko Skype-a. Tokom leta, kada nemamo obaveze u nastavi, trudimo se da dosta putujemo, delom poslovno, a delom turistički. 

Da li biste se vratili u Srbiju?

Trenutno ne razmišljam o povratku u Srbiju. Bavim se biofizikom koje je veoma malo zastupljena u Srbiji, tako da bi sa profesionalne tačke povratak bio veoma težak i zahtevao značajnu promenu fokusa mog naučnog rada. Sa lične strane, moja supruga je iz Japana, tako da bi i to dodatno komplikovalo povratak. Sa drastičnim porastom brzine Internet veza u poslednjih desetak godina se suštinski promenio način na koji komuniciramo. Danas preko Skype-a možete besplatno da se razgovarate sa ljudima na drugoj strani planete. Društvene mreže, poput Facebook-a takođe pomažu da održite kontakt sa ljudima koje ne viđate svakog dana. Ova revolucija u komunikacijama je daleko smanjila oseća odvojenosti od porodice i prijatelja.

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

I sa očeve i sa majčine strane obe porodice imaju duboke korene u Pančevu, Banatu i Vojvodini, tako da bez obzira gde živim, Pančevo mi je uvek to posebno mesto koje ne posećujem nego kome se vraćam. Ono što nisam primećivao dok sam živeo u Pančevu, a što mi mnogo nedostaje su četiri godišnja doba, posebno kasno proleće i rana jesen. Naravno, tu su porodica i prijatelji. Iako mi se deo prijatelja odselio u inostranstvo, dosta njih je još uvek u Pančevu. I posle više od dvadeset godina od kako smo završili srednju školu i dalje smo u kontaktu i trudimo se da se vidimo svaki put kad se za to ukaže prilika. Iz razgovora sa kolegama iz Beograda i centralne Srbije, čini mi se da je ta naša dugovečna bliskost prilično jedinstvena. Ne znam da li je Pančevo ili nešto drugo u pitanju, ali upravo te veze čoveku daju osećaj identiteta i samopouzdanja.

Pančevo je dovoljno veliko da je pravi grad, a dovoljno malo da se njemu osećate prisno i kod kuće. Pančevačka kulturna scena je impresivna. Dandi ima oko tri puta veći broj stanovnika od Pančeva i kotira se kao kulturno veoma aktivan grad, a pri tome mislim da je pančevačka kulturna scena raznovrsnija. Takođe nešto što sam prihvatao zdravo za gotovo, dok se nisam odselio iz Pančeva. 

Tekst je nastao u okviru projekta "Pančevci u dijaspori" koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 



Marketing

Najnovije vesti