TRAG VREMENA

Sa ukusom mora sa ukusom soli

Pančevo, Ned, 03/07/2016 - 11:01
Mirjana Marić Veličković

Dođe i to vreme godišnjih odmora, a sa njim i želja da se nekuda putuje. Bilo kuda, kažu mnogi, samo da se napusti rodni grad, da se makar na kratko ratosiljamo ustaljenih poslića koje obavljamo, da barem jednu sedmicu ne srećemo ljude koje svakodnevno viđamo na poslu, pijaci, kafani ili prodavnici. Treba nam predah od navika, rutine, težine i nervoze, treba nam promena ambijenta, zapravo grozničavo tragamo za novim sadržajima koji će nam, makar na kratko, razgaliti dušu. 

Počinjemo da se zavlačimo u ormane i tražimo kupaće kostime i gaće, da vadimo finu letnju garderobu koja prijanja uz telo i koja nam je prošle godine baš pristajala. Onda se odjedanput mrgodimo ispred ogledala, kao da je reč o odrazu nekog drugog bića, a ne nas samih. Ko su te nezgrapne osobe sa viškom kilograma koje nam se ukazuju s druge strane. Odrično odmahujemo glavom, jasno odbijajući pomisao da je reč o našem višku telesne težine, a ne nekog slučajnog prolaznika. Onda nahrupi nervoza i mi jurcamo po gradu, tražeći nove kostime, majice ili pantalone koje bi nas činile atraktivnijim. Neki su po tom pitanju obazrivi pa uzimaju zalet u držanju dijete kako bi bili šlang kada dođe momenat odlaska na letovanje. Međutim, neretko se ispostavi da im od sve prošlogodišnje garderobe jedino dobro pristaju naočare za sunce.

Ženski koferi su uvek natrpani stvarima. Dame imaju potrebu da ponesu gotovo čitavu letnju toaletu koju poseduju sa sobom. Većinu stvari ni ne obuku, ali neka budu tu, na dohvat ruke. Kada ste mladi i imate dovoljno snage da vučete sve  pretrpane kofere sa sobom, ne primećujete i ne doživljavate to kao nepotreban usud. Međutim, kako godine prolaze, rasprave prilikom pakovanja postaju sve duže i žešće. To se sigurno neće nositi jer vam ne pada na pamet da na more stignete ukočeni u leđima. Onda nastaju kompromisi i nekoliko pari čarapa gospođe izbacuju iz svog bagaža. Tu se situacija lagano smiruje. A tek kada pristignete prvi put na plažu, onako beli i dremljivi od dugog puta, pa spazite kako mladi bračni parovi sa decom, natovareni poput astronauta, koračaju ka moru, na vašem licu se pojavljuje osmeh zadovoljstva i trijumfa. Vi ste tu samo sa jednim peškirom i novimama.

Nekima nisu samo odevne stvari u glavi. Zlu ne trebalo, pakuju silne lekove u svoje putne torbe. Tu su medikamenti koji deluju protiv upale nerva vilice, pa sve do išijasa, gastritisa ili dijareje. Razne kreme, pomade, losioni i ulja, brižljivo se slažu u nesesere koji se šire i šire. Tako nastaju ljudi − pokretne apoteke koji umesto osmeha svima dele aspirin.

Ima i onih, kojih je, nažalost, svakim danom sve više, koji neće nikuda otputovati. More nisu videli godinama, planina im je, takođe, preskupa, a i vikendicu posećuju retko, eventualno da poseku korov oko nje i provere da li još uvek neko nije ukrao odande njihov stari nameštaj. Ozlojađeni i kivni na sve i svakoga zbog svoje situacije, utroše čitavo leto na nevesele misli. A stari kažu: leto-zima, leto-zima i prošao život.

A sve je to posledica neutažene želje koja je nametnuta. Odlazak na more je odraz pomodarstva nastao još u vreme socijalističke Jugoslavije. Mom pradedi Boži Mirjaniću, paoru iz Deliblata, nikada nije palo na pamet da putuje na more. Video ga je u Prvom svetskom ratu kada se tukao na italijanskom frontu i to mu beše dosta za čitav život. U njegovo vreme, Srbi su išli u banje, a on za to vremena nije imao.

Zato je bolje, ako se već nema i ne može otići na neku daleku, egzotičnu destinaciju, da se koferi u glavi natrpaju pozitivnim razmišljanjima, onim veselim mislima detinjstva od kojih je Petar Pan mogao da leti, pa da se svaka šetnja kraj reke ili kroz park učini magičnom. Jer džaba sve oaze i lepote ovoga sveta, ako čovek sa sobom vuče brige i tugu. Onda nema bekstva, jer će svaki novi grad biti u stvari isti grad, uvek taj u kome živiš, kako to reče Kavafi u jednoj svojoj pesmi.

Nemanja Rotar



Marketing

Najnovije vesti