Marcišor – glasnik proleća

Prolećni praznik Marcišor počinje prvog dana marta, a običaj tog dana nalaže da se nekom dragom daruje amajlija istog imena, mali predmet zakačen za crveno-belu tračicu – šnur i tako nosi čitavog meseca. U različitim krajevima postoje mnoge varijante ove tradicije, ali im je zajedničko oglašavanje dolaska proleća i verovanje da će njegovo svečano obeležavanje doneti uspeh i zdravlje čitave godine, posebno deci.

Običajna tradicija Rumuna

Praznik pripada kulturi Rumuna, obeležava se različitim manifestacijama širom Vojvodine, a u njenom južnom delu ta tradicija je živa u selima Vladimirovac, Uzdin i Mramorak. Za doček i slavljenje najlepšeg godišnjeg doba, u osmoletkama najjužnijeg dela Banata, i čitav februar pripremaju se da običajno dočekaju proleće, pa je uvek veselo, ali i radno.

Osnovci uglavnom nižih razreda, ali i mlađi članovi ovdašnjih kulturno-umetničkih društava, u grupama, obrađuju pesme u duhu praznika i tematski bliske najmlađima, ali je najveći „posao” oko pravljenja i oslikavanja čestitki i pletenja marcišora od vunenih niti. Crvenih, na iznenađenje, kao simbola zime i belih za proleće – dva godišnja doba koja se u ovo vreme susreću. Tako nastaju i različiti detalji, nakit od porculana, pa i neizostavni simboli sreće, kao što su detelina s četiri lista, srce, potkovica, leptir, visibaba. Ipak, ovaj veseli ispraćaj hladne zime i radovanja novom ciklusu prirode, pre svega je prilika za lepo druženje, ali i za povezivanje, toleranciju i podsećanje na bogatu kulturnu baštinu Rumuna ovog kraja.

Foto: Pixabay

Praznik se obeležava širom Rumunije, gde istoimenu amajliju nose samo žene, a sličan običaj prisutan je i u Moldaviji, Severnoj Makedoniji pod imenom martinka, dok se u Bugarskoj ovaj amulet zove martenica. Marcišor, čiji naziv je zapravo deminutiv rumunske reči za mesec mart, simbol je plodnosti i pre svega novog života, a tradicija za koju nauka tvrdi da je stara oko 8.000 godina, od 2012. godine uvrštena je i na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Neki etnolozi veruju da svetkovina ima rimsko poreklo, kao početak nove godine, koji se slavio upravo prvog dana marta, dok je sam mesec dobio ime u čast boga Marsa, ne samo boga rata, već i boga poljoprivrede i buđenja vegetacije. Ova dvojnost tako je zabeležena u bojama amajlije marcišora, pa je neki tumače kao belu za mir, a crvenu za rat. Drugi, pak, podržavaju teoriju da je to stara tradicija Dačana, koji su takođe prvog dana marta, obiljem proslava, dočekivali novo leto.

Mit o devojci i zmaju

Legenda koja se plete oko ovog praznika kaže kako je sunce sišlo na zemlju u liku lepe devojke, ali da ju je zmaj zarobio. Tu je neizostavno i mladi snažni junak, koji je da bi sunce oslobodio, morao da se bori sa zmajem i da se tokom okršaja krv prolila po snegu. Kada se sunce ponovo ispelo na nebo i sneg otopio, na mestima krvavih mrlja pojavile su se visibabe – vesnici proleća. U prošlosti su se karakteristične amajlije nosile od 1. marta do pojave prvih cvetova na drveću, a onda bi se kačile o grane procvetalih stabala. Donedavno je, posebno u ruralnim sredinama, običaj bio da se crveno-belim tračicama kite i kapije i prozori, ulazi u štale i rogovi stoke, sve radi zaštite od zlih duhova i verujući da se tako priziva regenerativna snaga prirode.