Kada su ljudi zavoleli ugljene hidrate? Naučnici imaju odgovor

Stereotip o drevnim ljudima koji se slade mamutovim odreskom i drugim komadima mesa podstakao je ideju o ishrani bogatoj proteinima koja je bila neophodna za razvoj velikog mozga, piše CNN.

Ali arheološki dokazi poslednjih godina doveli su u pitanje ovo gledište, sugerišući da su ljudi odavno razvili ukus za ugljene hidrate, te pekli krtole i druge namirnice pune skroba koje su otkrivene analizom bakterija smeštenih u zubima.

Novo istraživanje, objavljeno u časopisu Science u četvrtak, nudi prve dokaze da je i rana dijeta bila puna ugljenih hidrata.

Naučnici su pratili evoluciju gena koji ljudima omogućava da lakše vare skrob, razlažući ga na jednostavne šećere koje naša tela mogu da koriste za energiju.

Studija je otkrila da su se ovi geni duplicirali mnogo pre pojave poljoprivrede.

Ljubav prema ugljenim hidratima možda se rodila i pre nego što su se pojavili homo sapiensi ili neandertalci kao različite ljudske vrste.

Istraživači iz Džeksonove laboratorije u Farmingtonu, Konektikat, i Univerziteta Bafalo u državi Njujork analizirali su genome 68 drevnih ljudi.

Istraživački tim se fokusirao na gen nazvan AMY1, koji omogućava ljudima da identifikuju i počnu da razgrađuju složene ugljene hidrate kakav je skrob u ustima tako što proizvode enzim amilazu. Bez amilaze, ljudi ne bi mogli da svare hranu kao što su krompir, testenina, pirinač ili hleb.

Ljudi danas imaju više kopija ovog gena, a broj varira od osobe do osobe.

Međutim, genetičarima je bilo teško da razumeju kako i kada se broj ovih gena povećao – što je trenutka kada je jedenje skroba verovatno postalo korisno za ljudsko zdravlje.

„Glavno pitanje na koje smo pokušavali da odgovorimo bilo je kada je došlo do ovog dupliranja? Zato smo počeli da proučavamo drevne genome“, rekla je prva autorka studije Fejza Jilmaz, saradnica računarskog naučnika u The Jackson Laboratori.

Genetska prilika
Tim je otkrio da su još pre 45.000 godina lovci-sakupljači – čiji je način života prethodio poljoprivredi – imali u proseku četiri do osam kopija AMY1, što sugeriše da je Homo sapiens unosio za skrob mnogo pre nego što je pripitomljavanje useva oblikovalo ljudske dijete.

Istraživanje je takođe otkrilo da dupliciranje gena postoji u genomima neandertalaca i denisovaca, izumrlih hominina koji au prvi put otkriveni 2010. o kojima se relativno malo zna.

Prisustvo više kopija gena kod tri ljudske vrste sugeriše da je to bila osobina koju je delio zajednički predak, pre nego što su se različite vrste podelile, prema studiji.

To otkriće znači da su arhaični ljudi imali više od jedne kopije AMY1 još pre 800.000 godina.

Nije jasno kada se tačno dogodilo početno umnožavanje AMI1, ali se verovatno dogodilo nasumično.

Prisustvo više od jedne kopije stvorilo je genetsku priliku koja je ljudima pružila prednost da se prilagode novoj ishrani, posebno onoj bogatom skrobom, jer su nailazili na različita okruženja.

Analiza je takođe pokazala da je broj kopija AMY1 koje osoba nosi naglo porastao u poslednjih 4.000 godina – verovatno jer su se ljudi prilagodili ishrani bogatoj skrobom koja je rezultat prelaska sa lovačko-sakupljačkog načina života na poljoprivredu i uzgoj žitarica.

Studija je „pružila ubedljive dokaze“ o tome kako je molekularna mašinerija za pretvaranje teško svarljivog skroba u lako dostupne šećere evoluirala kod ljudi, rekao je Tejlor Hermes, docent na odseku za antropologiju na Univerzitetu u Arkanzasu, koji nije bio uključen u istraživanje.

Štaviše, novo istraživanje potkrepljuje novonastalu teoriju da su ugljeni hidrati, a ne proteini, ti koji su obezbedili energiju neophodnu za povećanje veličine ljudskog mozga tokom vremena, primetio je on.

„Autori koji su otkrili da se povećan broj kopija gena za amilaze, što rezultira većom sposobnošću razlaganja skroba, možda pojavio stotinama hiljada godina pre nego neandertalci ili denisovci. Oni pridaju više zasluga ideji da su skrobovi koji se metabolišu u jednostavne šećera podstakli brzi razvoj mozga tokom ljudske evolucije“, rekao je Hermes.