Kako je nastala reč „bre“?

Bre je reč nedovoljno jasnog porekla. Po najstarijoj teoriji, došla je kod nas od Turaka, koji su je, po svoj prilici, preuzeli od Grka. Po tome, bre je nastalo najverovatnije od grčkog „more“ u značenju „budalo“, „moronu“ (vokativ reči „moros“) koji je vremenom promenio značenje u „druže“, „brate“.

Od bre nastale su i reči: „brecati se“ – nadmeno se istresti na nekoga, „brecav“ – nabusit, „breckalo“ i „breculja“ – muška i ženska osoba koja se stalno breca. Najranije potvrde reči bre su sa jugozapada, i to iz narodnih pesama južnog Primorja, sa osornom ili uvredljivom nijansom značenja, poput: „Ona mu je ufatila, bre, konja dobra“. U istom periodu se i u Dubrovniku javljaju oblici „bro“ i „bri“, ali oni nemaju ovu notu, već služe za popunu stiha. Vuk Karadžić je ovu reč zabeležio u svom Rječniku kao uzvik sa primerima: „daj bre! kamo bre! ajde bre!“.

U donjolužičkom jeziku (jezik Lužičkih Srba) postoji reč „bra!“ koja se slično koristi kao naše „bre“: „źi bra!“ (idi, bre), „kaki bra?“ (kakav bre). Ovo pokazuje duh bliskosti unutar jedne etničke grupe čiji su članovi nazivali jedni druge „drugovima“.

Jedna od hipoteza govori i da je bre nastalo skraćivanjem španskog hombre! – čoveče! koji se čuo ili od španskih krstaša koji su u 12. veku prolazili kroz Srbiju ili od sefardskih Jevreja koji su u 16. veku došli iz Španije u Beograd.