Kako sprečiti „truljenje mozga“ zbog preterane upotrebe društvenih mreža

Kako je to primetio šef uredništva Oksfordskih rečnika Kasper Gretvol, „brain rot“ je jedna od opasnosti virtuelnog života i posledica načina na koji savremeni ljudi koriste svoje slobodno vreme, a usvojile su ga generacije Z i Alfa, koje su u velikoj meri zaslužne i za stvaranje digitalnog sadržaja.

Može li „truljenje mozga“, odnosno gubitak pažnje, sposobnosti pamćenja i koncentracije postati trajno i šta sve možemo da učinimo kako bismo se zaštitili od te pojave, bila je tema o kojoj je za Euronews Srbija govorio  Ognjen Janić, doktorand na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Bežanje od frustracije u virtuelni mehur

Sagovornik Euronews Srbija ističe da je važno ustanoviti i šta je ono što ljudi dobijaju od prekomerne upotrebe društvenih mreža, što ih na kraju zarobljava u beskonačnom „skrolovanju“ i otežavaju izlazak iz stanja „brainrot“-a.

„Jedna centralna dobit svih nas koje skrolujemo na društvenim mrežama u velikoj meri je doživljaj jedne privremene ispunjenosti, odnosno osećaja prijatnosti. Rekao bih da je taj osećaj zapravo samo doživljaj jedne kontinuirane stimulacije koja angažuje našu pažnju, pošto ti sadržaji jesu vrlo često zanimljivi i pitki. Algoritmi se za to itekako dobro potrude“, objašnjava Janić.

Međutim, dodaje on, ono što je još važnije, je to da nas ti sadržaji ne frustriraju.

„Kada izađemo iz tog virtuelnog mehura u kojem smo nefrustrirani u realnost koja i te kako frustrira, onda tek možemo da vidimo brojne probleme sa kojima se suočavamo. Pre svega, imamo problem da tolerišemo sadržaj koji je kompleksniji, pošto nas takvi sadržaji koji se teže konzumiraju frustriraju. Isto tako imamo problem i da tolerišemo i da razumemo perspektive drugih ljudi. I to je, naravno, previše frustrirajuće, pošto je za razumevanje druge osobe ipak potreban određeni napor i određena odricanja neke vrste prijatnosti. Još jedna stvar je da imamo problem i da tolerišemo stanje kada nismo obuzeti sadržajem, zato što zapravo sve ovo frustrira opet tu prijatnost“, kaže psiholog.

Mnogi se zbog toga prepuštaju neopterećujućim videima kratkog formata, koji sa sobom nose uvek neku vrlo jasnu, jednostavnu strukturu, ponekad i po cenu toga da iz vida izgube mnogo važnije aktivnosti, koji ih vode ispunjenju dugoročnih ciljeva, samo zato što plodovi takvih ulaganja na duge staze nisu odmah vidljivi.

Sagovornik ukazuje na to da bi neki oblici onoga što nazivamo „brainrot“-om mogli da se povežu sa sve učestalijom pričom o ADHD-u, odnosno poremećaju pažnje sa hiperaktivnošću. Međutim, upozorava i na opasnost da prebacivanjem odgovornosti na pojedinca i predstavljanjem tih problema kao nečega što je njegov lični izazov, možemo da izgubimo iz vida širi političko-ekonomski i društveno-kulturni kontekst u kojem taj problem nastaje.

„Iako je nesumnjivo to da su društvene mreže promenile način na koji doživljavamo sebe, druge i svet, možemo isto tako da ih razumemo kao jedan portal kroz koji hegemoničan političko-ekonomski sistem upravljanja, odnosno neoliberalizam oblikuje i reguliše našu subjektivnost, odnosno čini nas takvim osobama da povratno podržavamo taj isti sistem. Druga tačka koja proizilazi odmah iz ove je da ukoliko razumemo na primer brainrot kao neku individualnu patologiju pojedinca, odnosno ne kao patologiju društva, mi pokušavamo taj problem da razrešimo isključivo na individualnom nivou i ne razmatramo neku intervenciju na društveno-političkom nivou što isto može da bude veoma važan faktor prilikom održavanja ovog problema, odnosno njegove trajnosti“, objašnjava Janić.

Dugoročni ciljevi nasuprot trenutnom zadovoljstvu

S jedne strane, mnoge države rade na rešavanju ovog problema, a nedavni primer je donošenje zakona u Australiji, kojim se zabranjuje upotreba društvenih mreža osobama mlađim od 16 godina. Ipak, postoji i mnogo toga što svaki pojedinac može da učini za sebe, kako bi pružio otpor neproduktivnoj konzumaciji internet sadržaja.

„Da bi se pojedinac izvukao iz ovog vrtloga, neophodno je da ima neki okvir kojem teži. Treba da imamo neki odgovor na pitanje to kakvi želimo da budemo, ako ne želimo da budemo ta ‘brainrot’ osoba. Otpor, naravno, nikad nije jednostavan i mogu da kažem da zapravo svi vidovi otpora koji su nekako smisleni i koji bi mogli da urode plodom podrazumevaju neko izgrađivanje tolerancije na frustraciju“, objašnjava Janić.

Jedan od načina je da osvestimo to da konzumacija sadržaja ne znači obavezno sticanje znanja, iako je to česta zabluda onih koji preteruju u skrolovanju društvenim mrežama.

„Važno je da napravimo tu distinkciju između informacija i znanja, pošto informacije koje konzumiramo su plitke, površne, vrlo jednostavne, a često obojene jednim emocionalnim sadržajem koji nam šalje poruku da je ta baš informacija važna i vredna i samim tim da ona ima neki status legitimnog znanja u odnosu na koji se možemo osećati kompetentnim. Ali zapravo taj onda doživljaj kompetentnosti nas nadalje i ohrabruje da mi nekako samouvereno prosuđujemo o različitim pitanjima i kompleksnim problemima zapravo za koje znamo veoma malo“, upozorava on.

Smatra i da je važno da se osvesti razlika između zadovoljavanja trenutnih i trajnih potreba, kao i to da nas društvene mreže konstantno osećaju zarobljenim u težnji ka privremenom doživljaju prijatnosti.

„Ako gledamo reels-ove u kojem se vrlo efektno sprema kuća, mi ostajemo sa doživljajem prijatnosti veoma kratko vreme – dok traje taj reels. I kako se on završi, mi odmah doživljavamo neku frustraciju i imamo potrebu i želju za novom informacijom. To sugeriše da smo mi non-stop nestabilni oko toga i ko smo mi i šta želimo, odnosno samo nekako težimo da budemo stalno ispunjeni tim nekim privremenim doživljajem prijatnosti“, kaže Janić.

Sa druge strane, ispunjenje naših dalekosežnih ciljeva i vrednosti nije vremenski ograničeno i kada na njima radimo, njihova stabilnost nam dozvoljava da budemo frustrirani, jer to ne umanjuje naše vrednosti.

„Ja duboko verujem da ne postoji tako nešto kao naša potpuna nesposobnost da pružimo neki otpor. Uvek postoje mogućnosti da se odupremo takvom načinu razmišljanja. Na nivou pojedinca to svakako možemo da uradimo i tako što idemo kod psihologa ili pričamo sa drugim ljudima o ovim temama, kao što radimo upravo sada, ali isto tako i da se bavimo društvenim sistemom, koji održava ovo stanje. Promena na nivou pojedinca je moguća, ali je i ograničena ukoliko se ne pozabavimo tom širom slikom“, zaključuje psiholog.