Šta je „burnout“ i kako protiv njega

„On (‘burnout’) predstavlja ozbiljan rizik za probleme mentalnog zdravlja a to su anksioznost, depresija, da ne idem dalje“, govori Branković za N1.

Ističe da je važan sistemski nivo – „da vidimo da li možemo nekako da promenimo, da budemo asertivni, da uradimo nešto u radnom okruženju da ono ne bude takvo kakvo jeste“.

Ali ako tu nemamo moći, dodaje Branković, bavimo se time da regulišemo svoje emocije i odgovor na stres, da pratimo kako reagujemo na stres, odvojimo vreme da se od stresa oporavimo i organizujemo slobodno vreme.

Ono što se najčešće preporučuje je vezano za tehnologiju, kaže ona.

„Mi mislimo da se odmaramo tako što igramo igrice ili skrolujemo, ali to je posebna vrsta stimulacije koja takođe predstavlja stres za organizam“, rekla je Branković.

Kaže da su „najstarije metode najbolje“ – gledati u drveće, vodu, decu ili životinje koje se igraju, kako bi se sistem doveo u mirnije stanje.

„Ali ključno je da se radno okruženje menja, jer ono je glavni faktor“, ističe psihoterapeutkinja.

Kako je rekla, u Srbiji izgaranje na poslu nije prepoznato kao dijagnoza, te tako „možemo da se žalimo na mentalno zdravlje i da dobijemo odmor na osnovu dijagnoze koju dobijemo u dogovoru sa lekarom opšte prakse ili psihijatrom“.

Međutim, postoji više država koje su prepoznale „burnout“ kao dijagnozu jer je važno ozbiljno se pozabaviti tim problemom, kaže ona.

„Tu kraći odmori nisu rešenje“, ističe Branković i objašnjava da su umor, stres i „burnout“ različite stvari.

Burnout se dešava kada imamo previše napornog rada ili stresa od kog ne uspevamo da se oporavimo, pa dolazimo u stanje emocionalne i fizičke iscrpljenosti koje prati i smanjeno osećanje ličnog postignuća – utisak da jako puno radimo a ništa ne postižemo, objašnjava prihoterapeutkinja.

Kaže da je još jedna komponenta „burnout-a“ depersonalizacija, odnosno razvoj negativnih ciničnih stavova.

Do izgaranja na poslu dolazi u kombinaciji faktora – težina posla, individualne karakteristike i organizacijski kontekst, govori Brnaković.

Važno je da imamo posao koji je optimalan u obimu, da imamo zdrav odnos prema poslu i radno okruženje gde ćemo da dobijamo podršku i pozitivan fidbek, kaže ona.

„Važne su karakteristike posla – da li znam tačno šta i koliko treba da radim, da li imam autonomiju da odlučujem šta radim, a naravno i odnos nadređenih“, rekla je Branković i istakla da su rukovodioci „dominantno odgovorni za to kakve se radno okruženje stvara i kako će ljudi u tome da se osećaju“.

Prema njenim rečima, „burnout“ nije isključivo vezan za rad sa ljudima, kao što se ranije mislilo, nego nastaje zbog organizacijskog konteksta koji nije stimulativan, kad ljudi „izgube smisao i svrhu“, rade previše i ne znaju više zašto to rade, a zovu ih „u suludo vreme“.

Upitana da li se radi o novijoj pojavi, Brnaković kaže da su ljudi oduvek bili skloni tome, ali je izgaranje prepoznato tek 1970-ih godina.

„Mi to pre nismo ispitivali, bilo je logično – radiš mnogo, umaraš se, odmaraš se i to je to. A onda smo počeli da se bavimo time kako nam je na poslu, jer je posao postao ogroman deo naših života“, kazala je ona.