Iskustvo Pančevke, vodiča sa Evije: Kako smo se oprostili od letnje sezone u Grčkoj

U januaru sam prvi put čula vesti o nekakvom smrtonosnom virusu, koji je počeo da se širi iz Kine. Naravno, zanemarila sam ih. Virus ko virus…

U februaru je osetno opao broj turističkih putovanja, u martu je već bilo ozbiljno… U vreme Dana žena, kada se organizuju tzv. masovne ture…jedva sam iskopala turicu do Budimpešte, na jednu noć. Znamo svi kako nam je bilo u doba vanrednog stanja i karantina. Svako ima neku svoju priču, i svi smo to preživljavali na najrazličitije načine, s tim što je naša porodica, budući da smo i suprug i ja turistički vodiči, ostala bez prihoda.

Nekako uz pomoć najbližih, stigosmo do sredine juna, kada je planirano da turistička sezona u Grčkoj počne. Sa entuzijazmom smo počeli planiranja, nadajući se da ćemo uspeti da zaradimo dovoljno novca, da rešimo finansijsko stanje.

Ovo je prva godina da ni jedno od naše troje dece nije želelo da ide sa nama, ali pošto su već odrasli i jedno od njih je punoletno, odlučili smo da ih ostavimo kod kuće. To je, naravno, zahtevalo duge razgovore, savetovanja i organizaciju do detalja.

Na ostrvo Evija, stigli smo 25. juna, putujući preko Bugarske, jer je za putnike iz naše zemlje bio otvoren samo granični prelaz Promahonas. Pretpostavljam da su grčke vlasti izabrale to mesto, da bi samo najuporniji stigli do svojih odabranih letovališta. Pefki, malo selo na severnom delu Evije, trebalo je da bude destinacija na kojoj bismo dočekivali srpske turiste, i brinuli o njima, kao predstavnici naših agencija.

Budući da smo stigli iz zemlje, u kojoj kovid 19 nije stavljen pod kontrolu, Grci koji su inače vrlo prisni, i vole da se izgrle i izljube prilikom pozrdavljanja, bili su na distanci. Neki od njih su otvoreno izražavali strah. Poštovali smo to, naravno, i zbog njihovog a i zbog našeg zdravlja. Pozdravljali smo se laktom, ili pesnicom.

Interesantno je to, da su se plašili nas, kao potencijalnih nosilaca virusa, ali u restoranima su i dalje sedeli vrlo zbijeno, u supermarketima nisu nosili maske, i nisu se trudili da čekaju red na udaljenosti od dva metra, već su se po običaju tiskali prema kasi.

Stigli su i prvi turisti, oni najhrabriji, koji nisu otkazali svoje aranžmane. Bilo ih je u vrlo malom broju, tako da je za nas koji smo navikli da radimo sa izuzetno velikim grupama ljudi, ovo bilo kao da smo i mi na godišnjem odmoru. Veći deo dana smo provodili na plaži, ne znajući šta ćemo sa toliko slobodnog vremena.

Naš posao je da, između ostalog, vodimo goste na ekskurzije koje grčki ino-partneri organizuju, ali zbog virusa i organizacija je bila malo drugačija, pa smo išli tek par puta.

 Neverovatan doživljaj je bio kada smo došli u Atinu. Jedini turistički autobus je bio naš, a imali smo samo 33 putnika. Glavni grad grčke uvek vrvi, turisti su na sve strane, od Kalimarmarona, preko Plake i Areopagosa do Monastirakija, nema igla gde da padne… Tog dana , sve je bilo prazno. Ne postoji red za ulaz na Akropolj, u kome se inače čeka i preko sat vremena… Na Plaki, koja može biti grčki pandan našoj Skadarliji-tek neki kafić otvoren… Ulični svirači, skrušeno su sedeli u hladu, i počinjali da sviraju kada bismo naišli pored njih… Nikada nisam doživela Atinu na takav način.

Da, bili smo privilegovani, jer je njena drevna lepota stajala tako ogoljena pred nama, bez buke, bez gužve, ali nekako mi nije bilo drago zbog toga. Razmišljala sam o tome, koliko taj neki ulični svirač ima usta da nahrani, a tog dana je dobio samo evro ili dva… I koliko nas uopšte zavisi od ljudi koji putuju… Mnogo, jako mnogo.

Došlo je i vreme smene, krajem prve nedelje jula. Nadali smo se da će se broj gostiju povećati, ali stigla je samo petina u odnosu na broj ljudi koji smo ispratili. Još više slobodnog vremena, i osećaj da smo pogrešili što odavno nismo počeli da tražimo drugi posao.

Posle svega par dana, proneo se glas da je dvoje srpskih turista, u banji Edipsos, nekih 40km od nas pozitivno na Korona virus. A samo dan nakon toga, stižu pozitivni rezultati jedne putnice koja je odsela u našem selu. Kreće panika.

Na Eviji do tog momenta nije bilo virusa, bili su izolovani sve vreme, nije im niko dolazio, i tako su se sačuvali. „Srbi su doneli virus!“, to je bila rečenica koju su sa strahom izgovarali. Svi koji su doputovali istim autobusom sa zaraženima, stavljeni su u karantin, i čekali su testiranje. Neki su sarađivali, a neki su bili besni, jer im je nasilno prekinut godišnji odmor, pa ili su izlazili napolje ili su kinjili kolege koje su bile zadužene za brigu o njima, naručujući tokom celog dana da im donose kojekakve gluposti, iskaljujući tako bes zbog nastale situacije. Ekipe za testiranje su došle, obavile su svoje, ali pojavile su se i televizijske kamere, i novinari, koji su vest proneli širom Grčke, i došlo je do izuzetno negativne reakcije.

Većina meštana, vidno je bila uplašena, i pričalo se samo o tome, kada će Srbi otići kući. Kada su rezultati testa stigli, ispostavilo se da je devet putnika kod nas zaraženo. Opštinske vlasti naprečac su odlučile da sve putnike iz tog autobusa, bez obzira na rezultate testa, pošalju nazad u Srbiju. To se dešava stihijski, u roku od dva sata spakovani su u dva autobusa, i zajedno sa našim kolegom krenuli su nazad. Izuzetno potresna scena. Da li je baš tako moralo, ili je moglo drugačije, da li je tu neko želeo da dobije političke poene, u to neću da ulazim. Činjenica je da se ja u Grčkoj, po prvi put u životu nisam osećala dobro, a smatram je svojom drugom kućom.  I činjenica je da je u tom momentu svaki tračak nade, da će biti nešto od ove letnje sezone, izbledeo.

Javno mnenje se podelilo…Oni koji su malo više čitali, koji su urbaniji, kao i  ljudi kojima posao zavisi od srpskih turista (na Eviju većinom dolaze Srbi, u malom broju Rumuni, a ostalo su Grci sa kopna preko vikenda), bili su ljuti, jer su ostali bez dobrog dela prihoda. Drugi, oni malo manje obrazovani, na koje je u mnogome uticala ruralna sredina, jedva su čekali da nam svima vide leđa.

 Od tog dana retko smo čuli drugi pozdrav, osim pitanja :“Kad idete?“

U strahu su velike oči, i to razumem. Iako se sve to tako ružno desilo, treba imati u vidu da je situacija specifična, i da taj jedan incident ne može pokvariti tradicionalno prijateljstvo između Grka i Srba.

Sačekali smo da naši gosti završe sa svojim letovanjem, i ispratili ih kućama.

Tog dana, kada je otišao i poslednji naš gost, kako kaže moj suprug, sahranili smo letnju sezonu 2020. Sačekali još dva dana, da joj „damo“ prvu subotu, spakovali se i krenuli u Srbiju.

Mnoge naše kolege, uključujući i nas, iščekivale su prvi avgust, kao datum na koji bi moglo biti objavljeno da će Grčka ipak biti otvorena, međutim to se nije desilo. Mali broj agencija, još uvek se nekako bori, prodajući aranžmane za Egipat i Tursku, a svi mi koji smo gravitirali ka Grčkoj, prinuđeni smo da tražimo posao van turizma.

Od države ne možemo očekivati pomoć, jer ipak ima prečih stvari, kao što je „Sokolovo oko“, razna odlikovanja počasnim pilotima, a i Era Ojdanić treba da dobije poslaničku platu, pa nije u redu da se sad tu neki turistički radnici guraju preko reda…

No pleća su široka, može na njih dosta tereta da stane, hodamo uspravno, uzdignute glave, a posla će biti…

Danijela Mijailović Timić

Licencirani turistički vodič

U januaru sam prvi put čula vesti o nekakvom smrtonosnom virusu, koji je počeo da se širi iz Kine. Naravno, zanemarila sam ih. Virus ko virus…