ISTINOČEŽNJA: Dušan Karanjac

Kad sam kao mladić, pri kraju osnovne škole, zahvaljujući Petru Uroševu, nastavniku Fizičkog vaspitanja iz „Isidorine“, a nešto i zbog svog talenta, počeo da treniram u FK Dinamo iz Pančeva, u selekciji pionira, osim što sam upoznao dosta novih drugara, kasnije u njima stekao prijatelje, počeo sam da viđam i Dušana Karanjca. U to vreme, a i godinama kasnije, on je, ranije u Sofk-i, a u moderno doba, u Sportskom savezu, bio prvi čovek, glavni operativac za fudbal u Južnom Banatu.

Kad sam ga pomenuo, u uvodnom delu rubrike, valjda je jasno, Dule je bio sve, osim aparatčika, nekog ko ne izlazi iz kancelarije. Čak, reklo bi se, a to mogu da potvrde generacije igrača i trenera, više ga je bilo kraj terena, na utakmicama, raznim sastancima, gde se borio za boljitak popularnog sporta, ne samo u Pančevu. Nažalost, moram da konstatujem, nema više takvih sportskih radnika. Još par njih, pred penzijom, tog su starog kova, ostali, mada rizikujem da ih naljutim, radi istine ću reći, tu obavezu, rade korektno, ali, kao da fali nešto…

Dule je već godinama u zasluženoj penziji. Kad bi neko imao vremena, svakako i darovitosti, da danima sedi s njim, i sluša životnu priču junaka ovog štiva, sigurno bi od tog dela, pišući ga, stekao dodatne simpatije, a ljubitelje fudbala vratio u neko vreme, ne bez briga, ali, sa daleko manjim tenzijama.

Ko zna, možda se to i dogodi. Još sam nešto hteo da vam kažem o Karanjcu. Sigurno, u svom okruženju, imate nekog džangrizavog penzionera koji sve zna, i uvek je tu da da neki savet. Ko, iole poznaje Duleta, sve je drugačije. Njegovi komentari na društvenim mrežama, upućeni nama, svaremenicima, imaju u svom sadržaju dozu očinstva i dobrote, kakavo je u moderno vreme iskorenjeno. Sa uživanjem čitam kad napiše nešto ispod mog teksta ili neke opaske. Uvek je to sa stilom, razumevanjem i nikad zajedljivo.

Priznajem, nisam se nikad družio s njim, što je razumljivo, s obzirom na razliku u godinama, ali, kad god bismo se sreli, uvek je pokazivao da nikad ne pripada nikakvim tesnim okvirima današnjice. Naprotiv. Sugerišući na dobrotu i ono lepo u životu i sportu, izbegavajući sferu politike, ostajao bi dosledan, u ambijentu kojem i sam pripada, gde se sloboda najviše ceni, a svaki dobar potez ili odluka-poštuje.

Kasnije, upoznao sam i njegovu ćerku Natašu, isto tako, skromnu i veoma finu osobu. Lako se primeti genetski kod koji je nasledila od oca, i svakako, ja nisam prvi koji to prepoznaje. Dule, nama mlađima, može mnogo toga još da otkrije, samo kad bi ga slušali. Ne zato što ne znamo dovoljno, već iz razloga da izbegnemo vojevanje nekih nepotrebnih bitaka.

Još da dodam. Kad sam krenuo sa Istinočežnjom, pa se to malo zahuktalo, bio je među prvima koji me je savetovao da jednog dana, kad sve ovo malo sazri, napisane tekstove za internet, obavezno i publikujem, u knjizi. Shvatio sam njegov predlog i smatram ga dobrim, pa ću se potruditi da ispunim svoja, ali i njegova očekivanja. Do tad, zdrav bio dobri čoveče!

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Kad sam kao mladić, pri kraju osnovne škole, zahvaljujući Petru Uroševu, nastavniku Fizičkog vaspitanja iz „Isidorine“, a nešto i zbog svog talenta, počeo da treniram u FK Dinamo iz Pančeva, u selekciji pionira, osim što sam upoznao dosta novih drugara, kasnije u njima stekao prijatelje, počeo sam da viđam i Dušana Karanjca. U to vreme, a i godinama kasnije, on je, ranije u Sofk-i, a u moderno doba, u Sportskom savezu, bio prvi čovek, glavni operativac za fudbal u Južnom Banatu.