ISTINOČEŽNJA: Goran Otaš

Ljudi moji, ovo kao da je neka epidemija, Bože me sačuvaj. U poslednjih nekoliko meseci, odoše moje komšije iz Srbije, u potrazi za nekim normalnim životom. Namerno kažem, normalnim jer svi koji su se zaputili van domovine, veoma su fini, kulturni i dobri ljudi, ne alave i nezasite bitange. Tako i moj dobri Goran Otaš. Već neko vreme ovaj vedri i vredni momak, čiju baku i deku sam poznavao, a posebno tata Željka i mama Cicu, sa kojima sam stasavao, u zgradi, u ulici Kralja Milana Obrenovića, nekad, drugačijeg naziva.

Dakle, Gorana znam od rođenja, kao i njegovu sestru Goranu, srećno udatu, majku. Oduvek mi je bio drag. Lepo vaspitan i pun poštovanja za starije komšije i sve druge, pa i mene, prirastao mi je srcu. Vreme je prolazilo, komšija se oženio, stekao svoju porodicu, pa sa suprugom ima sina i ćerku, još uvek malene, tek pred školu. Vrednoća u čoveku ne ogleda se samoreklamiranjem, već urađenim poslom, a moj Otaš se i te kako naradio i to u veoma opasnim uslovima. Koliko znam, radio je za firmu koja se bavi postavljanjem opreme na dalekovode, radi bolje signalizacije u našoj zemlji, ali i u regionu, kasnije, svuda po Evropi.

Tako je Goran, želeći da svojim bližnjima obezbedi makar pristojne uslove za život, krenuo ka severu Starog kontinenta. Bio je jedno vreme u Norveškoj, a poslednjih godsina u Švedskoj. Tako, kad ponekad sretnem njegove roditelje, pre svega majku, saznam po neki detalj, mada, i Goran je aktivan na fejsu. Tako, doznao sam da je već sredio papire, a uskoro će i njegovi s njim. I onda, pre nekoliko dana, konačno smo se sreli. Nije mu bilo teško da zaustavi auto, stane i pozdravi se sa mnom i mojim ukućanima. Tako sam i saznao, da je tu nekoliko dana, i onda, svi zajedno, odlaze u Švedsku.

Nekako, nisam ni obraćao pažnju na tu, toliko važnu životnu odluku, dok ga nisam video u autu, kako kreće na dalek put. Otašovi će u blizini Geteborga da sviju svoje novo gnezdo. On ima zlatan zanat u rukama, vredan je i pošten čovek, uspeće sigurno. Srećan sam i tužan-istovremeno. Zadovoljan, zato što su još uvek mladi i ima vremena da još jednom pronađu svoju sreću. Tužan, jer odlaze nbajbolji među nama.

E, moja Srbijo, ekonomski tigru i šta sve neću da čujem o ovoj balkanskoj nedođiji. Dok se na vrhu Srbije brinu o statistici, jer ona je, kao važna, samo iz moje Tesle, odselilo se nekoliko porodica u poslednjih par meseci. Nikom ništa. Jasno mi je što ćute ovi što grabe i svoju alavost smatraju ekvivalentom pripadanju strankama, najviše na vlasti, ali i svakoj drugoj. Siguran sam da je njih baš briga za siromaštvo koje je sve izraženije i lažnu nadu koju nam pružaju, likovi, kao da su izašli iz Domanovićevog, Sterijinog i Nušićevog pera, baš sada. A, zašto ćutimo mi, ostali?

Goran Otaš je pokazao šta misli o aktuelnom trenutku u gradu i domovini, nejgovoj, do pre nekoliko dana. Potpuno ga razumem i podržavam. Biće teško svim Otašima, ali, kad shvate, da je sreća, gde god ona stanovala, u njima, sve će se preboleti. Čuvajte se dobri moji, pa do narednog gledanja u Pančevu, kojeg sve manje prepoznajem.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Ljudi moji, ovo kao da je neka epidemija, Bože me sačuvaj. U poslednjih nekoliko meseci, odoše moje komšije iz Srbije, u potrazi za nekim normalnim životom.