ISTINOČEŽNJA: Milan Popov

Ranije, s obzirom koliko je Pančevo bilo malo, imao sam utisak da poznajem većinu svojih sugrađana, makar onih, koji su izlazili po gradu. Tako, povremeno sam sretao i Milana Popova. Naočit momak. Nikada se nismo družili. Ipak, sve je promenilo nesrećno bombardovanje, te 1999.

Što bi rekli Bosanci-mobilisalo nas. Tako, u Pilotskoj školi, kod Koteža 2, nekoliko stotina nas, nađosmo se u uniformi. Ni sam ne znam kako, valjda po nekoj ljudskoj inerciji, eto Milana i Saše Milenkovića( vlasnik je pumpe u Starčevu, isto mnogo dobar momak) u mom društvu. Tako smo nas trojica, sve vreme, tog, da kažem, ratnog stanja, proveli zajedno. Učvrstili smo prijateljstvo koje traje do danas.

Godinama kasnije, čujem, Miki, kako ja zovem Popova, otvara kafić u centru Pančeva. Stvarno, jeste bilo tako. Njegov je Brazilero, omiljeno mesto za izlazak mnogim Pančevcima. Znam, ne treba mom prijatelju ova reklama, ali, radi istine i nekog narativnog toka, slede ove reči.

Miki je meni dragocen kao prijatelj iz drugih razloga. Povezao je, da tako kažem, nas nekoliko, koji smo, uz njega, još više učvrstili, sad već lepo negujemo, naša prijateljstva. Tako, Triva, Rade, Nikola, Spale, kad možemo, vidimo se kod njega, najviše pričajući o sportu i kako bi mi, sve bolje uradili od drugih, da budem malo cinično-ironičan.

Pogledajte  ovde o kome je sve Rora pisao „Istinočežnju“.

Dalje, Miki me nikad nije izneverio. Kad sam se otisnuo u privatne vode, bolje reći, posle osnivanja sajta „Praštanje uspeha“ bez pomoći neke strukture, ili, ne daj Bože političara, sam sam se probijao kroz Scile i Haribde, da stignem do zelene grane, ili, ako ćemo do kraja po legendi, mirne luke. Tu se moj prijatelj pokazao. Nije reč samo o materijalnoj podršci, koja je meni i mojoj porodici, i te kako značila, već o ljudskosti i poštovanju.

Gledao sam da uzvratim, kako god, a nadam se, da ga nisam razočarao. Nedavno, baš smo se sreli. Domaćin je, nikad ne da da ja platim račun. Ipak, nekako, na prevaru, tog puta sam uspeo. Taman, pomislim, neka, da nešto ne malerišem pred odlazak u Crnu Goru, na odmor, dolazi devojka koja radi kod njega u kafeu i donosi kesicu kafe. „Ovo je Milan ostavio za vas, da probate u kućnoj varijanti“.

Probali smo, dobri moj, i sa uživanjem pili moja Biljka i ja. Takvi, mali gestovi, velikih ljudi, čine život lepim. Retko mi doživimo nešto epohalno, da nam se posreći neko otkriće. Zato, Mikija i slične njemu obožavam, kao ljude. Gledaju svoja posla, šire dobrotu i uživaju u životu. Takav mikrokosmos, i moj je ideal, koji, za sad, uspešno čuvam i održavam. Dobri moji, svima isto to želim, a svom prijatelju, Milanu Popovu, da još dugo bude u mogućnosti da pomaže drugima.

Praštajte i dobra vam sreća!

Ranije, s obzirom koliko je Pančevo bilo malo, imao sam utisak da poznajem većinu svojih sugrađana, makar onih, koji su izlazili po gradu. Tako, povremeno sam sretao i Milana Popova. Naočit momak. Nikada se nismo družili. Ipak, sve je promenilo nesrećno bombardovanje, te 1999.