To može samo Pesak

Juče je na stotine ljudi ozbiljno trčalo po Deliblatskoj peščari i Devojačkom bunaru.  Fox trail po peščanim dinama koje je pre nekoliko vekova obuzdala, zaustavila i za današnjicu sačuvala ljudska ruka sadeći bagrem  pokazao je novu dimenziju ovog južnobanatskog blaga, od šireg pa  i evropskog značaja.

Samo sedam dana ranije na hiljade ljudi u istom tom prostoru družilo se i veselilo u dimu roštilja a sve tradicionalno, jer bio je Prvi maj. Na samom par minuta od te nepodnošljive, a nekima i sasvim prijatne gužve, priroda Peska bila je nepobediva. Tiha, zelena, crvrkutava, zujeća, po glogu mirisna…. Jer vampiri joj ništa ne mogu.

Pesak je ono nekoliko stotina vikendica sa čijih se terasa u letnjih, svežim noćima, zvezde osećaju kao da ste na visoravnima Hercegovine.

Pesak je i ona brvnara crkva, sa ono nekoliko objekata, što je turistička ponuda. Plac preostao od pančevačke kuće koja je nekad pripada srezu, a sada samo sa dimnjakom preostala sindikatu.

Objektom likovne i filmske kolonije, što ga je u decenijama iako legenda kaže da je nastao kao policijski letnjikovac – prezerviralo /saćuvalo. Te Ratarov model koji Peconi nije ni primetio, te je ruina kao i Goranski dom, što mu je poslednja funkcija bila starački dom.

U vreme SPA ekspanzije, bazen u pesku odoleva u šarmu 70-tih, u ono travi i boriku. Nikad uz njega nije nikao davno planirani hotel. Jeste Plava dama nešto niže, a vodeni centar – akva park, evo se najavljuje više godina ali je i dalje u zemljanoj fazi.

Pesak, sa Devojačkog bunara gledano, a taj Devojački samo je jedan od bunara u ovom vikendaško vožarsko vinogradarskom raju, je i onaj neobjašnjivi zemljotres od pre neku godinu tek pošto je NIS završio istražne radove na proveri imali pod tom poslednjom evropskom a ukroćenom pustinjom nešto i za njih.

Tada smo se svađali što su teške mašine pobile toliko prirode šireći pešćane puteve i  staze za svoje potrebe. Šumari su skretali pažnju da je sve to dobro i korisno, a njima je šuma korisna i valja ih slušati jer „na šumi niko nikad nije izgubio“, jer su NIS-ovci ozbiljno pročistili puteve. A puteva kojekakvih koje valja kako tako održavati, kažu u Pesku, ima oko 300 kilometara.

Priroda, tamo, i onako nađe način da se obračuna brzo sa ljudskim ne/delima.

Pesak, je i ona pruga, kojom tek ponekad provuku neki voz iako je nefunkcionalna za išta privredno. Možda za nešto u slučaju rata, da prođe od vladimirovački tenkovskih šupa ka Kovinu. A u međuvremenu, potencijal joj je da bude turistička atrakcija. Onoliko tajni prirode, to je moguće videti tek iz nekog sporog voza.

Pesak su i Lenka i sa dolovačke strane, sa onim svojim vilama i legendama iz 90-tih, sa rimolikim i sakralim Dolovom iza.

Ograđeno Krunićevo lovište je isto Peska, kao i Labudovo okno u njemu sa legendom da su ljubitelji ptica tu stizali posebnm čamcima, a i sami su posebni, od beogradskih zabranjenih luka za tili čas.

Jedno su nam šumari, a ćutljivi su to ljudi, rekli da  više grupa lovaca mogu 7 dana tuda da vode, da se puca a dana niti čuju niti znaju jedni za druge.

Onaj Čardak, i to je pesak, i one staze Jelenka, najlepše u Dane ruja.

Ali Pesak nije samo to. Valja tu dopisivati, šta je još sve. I doslikavati. Pa izvolite.

Juče je na stotine ljudi ozbiljno trčalo po Deliblatskoj peščari i Devojačkom bunaru.  Fox trail po peščanim dinama koje je pre nekoliko vekova obuzdala, zaustavila i za današnjicu sačuvala ljudska ruka sadeći bagrem  pokazao je novu dimenziju ovog južnobanatskog blaga, od šireg pa  i evropskog značaja