VOJKAN MORAR, PANČEVAČKI SLIKAR KOJI IZLAŽE PO CELOM SVETU: Dobar sam samo kad sam najbolji

U našem gradu postoji mnogo ljudi koji časno i pošteno provode vek.

Jedan od njih je i Vojkan Morar, već duže vreme nastanjen u Jabuci; slikar je po vokaciji i tom smislu je prepoznatljiv sa svojim ulljima na platnu i motivima sa bezbroj anđela u glavnoj ulozi.

Ovaj vešt čovek umešan je i u mnogo drugih oblasti, ali se kao najvažnije u vezi s njim nameće da, u sve što radi, ulaže apsolutni maksimum.

Vojkan Morar, rođen je 1966. godine, a u Pančevu je živeo do 2008, kada se presellio u Jabuku.

Ovaj talentovani sugrađanin je, pored svega ostalog, najviše posvećen slikarstvu, kojim se bavi u poslednjih trideset pet godina i otada je uradio na stotine slika.

U tome ga ne ometa ni pandemija…

013info: Kako se na Vaš posao odražava situacija u vezi sa koronavirusom?

 – Vojkan Morar: Što se tiče stvaranja, kod mene nema velike razlike – završavam započete slike i čekam da prođe pandemija kako bih nastavio i sa izlaganjem. Radim takozvanom minucioznom tehnikom, tako da su svi detalji veoma sitni, a pored mnogo anđela, kao glavnog motiva, na tim uljima na platnu nalaze se i čudne arhitekture, kao i neki mali ljudi, koji u kolonama ulaze u te građevine. Poruka je pre svega u tome da u svakom od nas postoji nešto anđeoski, kao veza s nečim božanskim ili već šta u ko veruje. Moja namera je da probudim to nešto u čoveku. Zbog toga i radim tako sitno kako ljudi ne bi samo protrčavali pored slike, već ona mora da ih privuče, nakon čega se otvara više dimenzija za posmatranje. A pošto je sve to tako sitno, na izložbama postavljam lupe, pa kada je neko uzme, to i drugima bude interesantno i obično se formira dugašak red. Ne volim previše da upućujem ljude na svoje slike, već ostavljam da oni sami uđu u priču, jer tematika i tehnika mi se dovoljno razlikuju od svega drugog. Čuo sam i razne komentare, kada se ljudi uglavnom pitaju odakle mi živaca i vremena da radim tako sitne detalje. Imam sreće da ljudi to prepoznaju, pa mnogi pokazuju zainteresovanost za moje slike, što preko društvenih mreža, što direktno, a nadam se da će uskoro ponovo krenuti i izložbe.

U normalnom vremenu, redovno, bar jednom godišnje, pravite izložbe u inostranstvu, poput onih u Berlinu, Londonu, Parizu, Pragu, a naročito u Japanu. Otkud da konekcija sa tom dalekom zemljom?

– Još od detinjstva imam fascinaciju Japanom, o kojem sam pročitao i pogledao sve što je prevedeno kod nas od literature i filmova. Čak sam i devedestih išao na kurs japanskog jezika, koji je totalno drugačiji od svih evropskih i da bi se komuniciralo na njemu, čovek mora da oseti skroz drugačiju hemiju u glavi. Što se tiče mog direktnog kontakta s tom drevnom kulturom, sve je krenulo na jednoj slikarskoj koloniji u muzeju u Jagodini, kada sam upoznao izvesnog umetnika iz Zemlje izlazećeg sunca, koji se zove Kacumi Cuđi. Dopalo mi se to što on radi i odlično smo skapirali, pa sam ga sledeći put pozvao da bude moj gost u Jabuci. To je u međuvremenu ponovio još četiri puta, a pre četri godine konačno smo ugovorili i moje nastupe u galerijama u Tokiju i Jokohami, gde sam ostao pune dve nedelje. Potom sam bio i na nekim grupnim i samostalnim izložbama u glavnom gradu te divne zemlje, nakon čega mi je, zbog početka pandemije, ostala jedna cela postavka, pa ću, čim se budu stvorili uslovi, ponovo da odem tamo i odnesem nove slike. Sve u svemu, dopali su im se moji radovi, što sam i očekivao, budući da i oni imaju anđele u svojoj kulturi, pa ih prepoznaju, iako u drugoj konotaciji. Boravak u Japanu vratio me je i u neka ovdašnja stara-dobra vremena, kada smo, ja smatram, bili normalni. Pored toga, u svetu postoji predrasuda da su hladni i nepristupačni, što je važilo i za Slovence, ali je, po meni, u oba slučaja to odavno opovrgnuto. Teško je opisati koliko su posvećeni dobrobiti drugog, a to je prosto uvreženo u njima. Kako sam pravio radionice u tamošnjim školama, uverio sam se da deca, za razliku od starijih, odlično govore engleski, a kao mi nekad, svi imaju uniforme, i nema klasnog razdvajanja; nema ni mobilnih, već su deca jednostavno deca.

Pre trinaest godina preselili ste se u Jabuku?

 – Kada sam ostao bez posla, to jest, otišao u penziju, tamo sam kupio kuću. Odlučio sam se baš za to mesto, najviše zbog blizine bujne prirode. Kuća mi je udaljena sto metara od Tamiša, pa mnogo vremena provodim pored reke, gde vozim bicikl, šetam, meditiram… Nekada sam i često pecao, ali sada me dovoljno ispunjava samo da sam u prirodi. S druge strane, otkada sam se preselio u Jabuku, uvek je kolala priča o izgradnji biciklističke staze ka tom mestu. To bi bio sjajan potez, jer bi mnogo više ljudi dolazilo ili se čak i doseljavalo, ali zasad se na tom planu, nažalost, ništa ne događa.

Kako ste se adaptirali u novu sredinu i šta mislite o aktuelnom stanju u društvu?

 – Izgleda da sam na vreme pobegao iz gradske vreve i došao na selo, dobrim delom i zbog te duhovne čistote, a o tome koliko je manje stresa, ne treba ni trošiti reči. Iako je sve kontaminirano, ipak je u ruralnijim sredinama lakše doći do duševnog mira, bez one jurnjave i gužve, što daje neku slobodu ljudima. A kada je reč o tome šta mi sve u današnjem društvu smeta, preveliki je spisak, pa se trudim da mi ne smeta ništa i podosta uspevam u tome. Podvlačim, jedan od bitnih preduslova s tim u vezi je to što živim na selu, a kako ne zavisim od države, dovoljno sam izmešten od svega. Inače, kada sam se doselio u Jabuku, saznao sam da su moji preci, koji su iz Sefkerina, nekad možda i živeli u ovom pančevačkom selu. I to u vreme Marije Terezije, pre dolaska Nemaca, kada su Srbi potom prešli u Crepaju i Sefkerin, tako da je moguće da sam se ja zapravo vratio…

Uvek ste bili zainteresovani i za kretanja u drugim oblastima umetnosti, pre svega u muzici, i to alternativnoj?

– Srećan sam što živim u ovom vremenu, pored ostalog, i zato što mi je dostupno toliko toga. Alternativni zvuk pratim dugi niz godina i još uvek sa istim ushićenjem otkrivam nove stvari, poput u posledenje vreme zanimljivih francuskih ili islandskih bendova. Što se naše scene tiče, nema nekih novih imena, jer „Repetitor” već spada u staru gardu, a nešto novija je grupa „Vizelj”. Sve u svemu, veoma je dobro što se lako može doći do kvalitetne muzike, iako smo mi u Pančevu i ranije nekako nabavljali to što valja.

Pre odlaska u prevremenu penziju, radili ste kao milnar?

– Stigao sam do pozicije obermilera iliti nadmajstora. I tu ima simbolike, jer je i moj deda bio mlinar, a i moje prezime ima isto značenje na rumunskom jeziku, iako su svi moji preci Srbi. Moguće je da je ono i keltskog porekla, jer u Škotskoj postoji jezero Loh Morar, pa i selo Morar, a tako se zove i najkraća reka u Britaniji. Na portugalskom morar znači živeti. Zbog svega toga razmišljao sam čak i da počnem da popravljam stare vodenice po Srbiji.

Čime se još, pored slikarstva, bavite ovih dana?

– Volim da učim nove stvari, pa sam, recimo, nedavno završio izolaciju na kući, tako što mi je bivši komšija, profesionalac u tom poslu, pokazao kako se to radi. Potrajalo je skoro dve godine, jer to je obično posao koji radi čitava ekipa profesionalaca, ali ja sam ipak radio sve sam. Po istom modelu sa stavljao i pločice u kuhinji, što takođe nikad nisam radio, malo opet uspomoć prijatelja, malo jutjuba… Uživam i u kupovini jeftinog i polovnog alata, koji možda malo treba da se popravi i prepravi, pa mi je i to dobra zanimacija. Glavno snabdevalište mi je stari buvljak, koji redovno posećujem, što je jedna od prednosti življenja u Pančevu. Radio sam i keramiku, to jest skulpture… Sve u svemu, čim god se bavio, uvek dajem apsolutni maksimum. U prevodu, dobar sam jedino kad sam najbolji! I to ne u poređenju s drugima već sa samim sobom, jer sve što radim, trudim se da uradim najbolje.

U našem gradu postoji mnogo ljudi koji časno i pošteno provode vek.