Babović: Siromaštvo nikad nije krivica pojedinca, odgovornost je na državi

Siromaštvo nikad nije krivica pojedinca, već strukturno izazvani problem i odgovornost je na državi, a ne na pojedincima, da reši problem siromaštva, kaže za N1 Marija Babović, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, programska direktorka SeConS grupe za razvojnu inicijativu, koja je objavila izveštaj o uticaju kovid krize na siromaštvo u Srbiji. Izveštaj je pokazao je da mere za podršku prihodima koje su sprovedene od izbijanja pandemije nisu adekvatno uticale na materijalni položaj društvenih grupa koje su bile u najvećem riziku od siromaštva i kojima je pomoć bila najpotrebnija, kao i da su među najugroženijima bili – neformalno zaposleni i Romi.

„Siromaštvo nije izbor pojedica, već je posledica strukturnih problema, naročito u uslovima kad ni socijalna pomoć nije darežljiva da od nje možete da živite. Ovo je jedan talas neoliberalne ideologije koji podrazumeva da ste sami odgovorni za svoje blagostanje.To nije paradigma u skandinavskim državama gde postoji jasan stav da je time što ste vi član jednog društva, države, ta država dužna da vam obebedi minimum za pristojnu egzistenciju. Mi smo na talasu političkog kapitalizma – ko je dobro umrežen u političke elite, taj se dobro snalazi i prolazi, a to svakako nisu ove grupe suočene sa različitim oblicima isključenosti. O njima baš nema mnogo brige“, kaže za N1 Marija Babović.

Otuda, navodi, i naše univerzalističke, a ne targetirane mere pomoći tokom pandemije kovida-19, poput podele 100 evra svim građanima.

„Po sto evra je dobio par bez dece, a sto evra je dobio i samohrani roditelj sa troje dece. Kome je novac potrebniji? Opet ću naglasiti – siromaštvo dece je mnogo više nego odrasle populacije“, rekla je Babović.

Prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa rizika od siromaštva u Srbiji u 2020. godini bila je 21,7 odsto, što je za 1,5 procentnih poena niže nego u 2019. godini.

Srbija je ostala u grupi najsiromašnijih zemalja u Evropi, zajedno sa ostalim balkanskim državama, ukazuje Secons.

Srbija je, prema proceni Međunarodne organizacije rada i EBRD usvojila najvelikodušniji i najopsežniji ekonomski paket među zemljama Zapadnog Balkana, a prema procenama Svetske banke podsticajne mere koje su uvođene u cilju zaštite radnih mesta i prihoda doprinele su da se procenat onih koji pripadaju kategoriji siromašnih u Srbiji zadržao na 17,4 odsto u 2020. godini što je blizu nivoa iz 2019.

Međutim, iako su mere zadržavanja posla sačuvale mnoga radna mesta, one nisu, kako se ističe u analizi Seconsa, zaštitile ranjiva zaposlena lica kao što su neformalno zaposleni ili oni koji rade hororarno, što je doprinelo sveukupnoj nejednakosti.

„Pandemijom je ozbiljno pogođeno osam sektora: veletrgovine i maloprodaja, usluge smeštaja, transporta, hrane i pića, uslužne delatnosti, šumarstvo i biljna i stočarska proizvodnja. Upravo u ovim sektorima je najviše neformalno zaposlenih. Pošto neformalni radnici nemaju zaključen ugovor o radu pa samim tim ni regulisano zdravstveno osiguranje, kod njih se javljaju i veći izdaci za obezbeđivanje zdravstvenih usluga, naročito u periodu pandemije, što stvara još veći finansijski pritisak kod ove grupe stanovništva“, stoji u analizi.

Prema rečima Marije Babović, najugroženije društvene grupe tokom pandemije bili su neformalno zaposleni, samohrani roditelji, mladi, starije osobe i stanovnici romskih nestandardnih naselja.

„Veliki broj neformalno zaposlenih radi upravo u sektorima koji su bili u najvećoj meri pogođeni pandemijom, poput sektora ugostiteljstva, ličnih usluga, građevinarstva. U osam sektora koji su pod najvećim rizikom radi više od 267.000 neformalno zaposlenih, dok se procenjuje da su mere koje su bile na snazi tokom vanrednog stanja posebno negativno uticale na 309.900 ljudi u neformalnom sektoru van poljoprivrede. Takođe, kako neformalni radnici nemaju zaključen ugovor o radu pa samim tim ni regulisano zdravstveno osiguranje, mogu se javiti veći izdaci za obezbeđivanje zdravstvenih usluga, naročito u periodu pandemije, što stvara još veći finansijski pritisak kod ove grupe stanovništva“, stoji u analizi Seconsa.

Pripadnici romske populacije koji rade kao sakupljači sekundarnih sirovina bili su, navodi se, u posebnom riziku u toku trajanja mera koje su ograničavale kretanje.

„Oni su jedna od ugroženijih grupa, a deo njih nije mogao biti obuhvaćen gotovinskim transferima zbog neposedovanja ličnih dokumenata. U posebno nepovoljnom položaju su se našle žene iz romske populacije, koje i inače predstavljaju grupu koja beleži najnižu stopu zaposlenosti u Srbiji i ima izrazito nepovoljan ekonomski položaj“, navodi se.

Kad je o starima reč, izrazito niska stopa digitalne inkluzije bila je prepreka u pristupu informacijama, posebno onim koje su bile u vezi sa ostvarivanjem prava, i učestvovanjem u programima i merama države.

Siromaštvo nikad nije krivica pojedinca, već strukturno izazvani problem i odgovornost je na državi, a ne na pojedincima, da reši problem siromaštva, kaže za N1 Marija Babović, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, programska direktorka SeConS grupe za razvojnu inicijativu, koja je objavila izveštaj o uticaju kovid krize na siromaštvo u Srbiji. Izveštaj je pokazao je da mere za podršku prihodima koje su sprovedene od izbijanja pandemije nisu adekvatno uticale na materijalni položaj društvenih grupa koje su bile u najvećem riziku od siromaštva i kojima je pomoć bila najpotrebnija, kao i da su među najugroženijima bili – neformalno zaposleni i Romi.