Deca i društvene mreže – kako da potreba za lajkovima ne pređe u otuđenje

Srbija je pri vrhu liste zemalja u kojima deca i tinejdžeri provode previše vremena uz video-igrice, objavila je Svetska zdravstvena organizacija. Prema istom istraživanju, širom sveta porastao je broj maloletnika koji se ne odvajaju od ekrana bilo da je to mobilni telefon ili računar.

Robert Grujičić, dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje kaže, za RTS, da internet nudi jedan sijaset različitih emocionalnih, socijalnih i psiholoških benefita koji su, pogotovo u adolescenciji, pubertetu, dosta značajni za nekoga ko se nalazi u tim izazovnim godinama.

„Ono što je možda i najproblematičnije jeste jedna doza injekcije dopamina koja se dobija svakim klikom“, navodi Grujičić.

„To je osećaj, jedna struja zadovoljstva koja se javlja kada nam neko nešto lajkuje ili komentariše na neki lep način ili ako brzo pronađemo neki sadržaj koji nas interesuje. Dakle, pregašt različitih informacija na samo jednim dodirom, što do sada nikad nije u istoriji bilo moguće“, naglašava Grujičić.

Sa druge strane, kako napominje, to je jedna mnogo lakša komunikacija gde adolescent može da kompletno da kontroliše tu komunikaciju.

„Komunikacija je u tom smislu dosta bezbednija za nekoga ko ima poteškoće sa uspostavljanjem socijalnog kontakta uživo“, kaže Grujičić.

Kada društvene mreže usmeravaju ponašanje

Ranko Rajović, specijalista interne medicine i neurofiziolog napominje kao veliki problem da je za pet godina istraživanja u Hrvatskoj, Sloveniji i Italiji da već u prvom razredu preko 50 odsto đaka poseduje mobilni telefon.

„Taj trend raste. Ne kažem ja da je to apriori štetno, već kada je bez kontrole i ograničenja“, napominje Rajović.

Prema njegovim rečima, tim lajkovima na objavama dobijaju samopouzdanje, ali sve to može krenuti u suprotnom pravcu.

Rajović kaže da je mozak organ za preživljavanje i potrebno mu je da uči.

„Dete kad nauči je da vozi bicikl, puno je dopamina iščekivanja i ubrzo se stvori osećaj sreće. Mozak nam daje nagradu kad nešto novo naučimo. I dete kada prohoda, mama i tata kažu ‘bravo’. Međutim, već kasnije u školi, pubertetu, to bravo im poručuje ‘lajk’. I odjednom, neka društvena mreža, neka nepoznati ljudi mogu da usmeravaju ponašanje dece“, objašnjava Rajović.

Lakoća sakrivanja iza tastature

Da u jednom trenutku ono što je uloga roditelja preuzimaju društvene mreže, pokazuje i jedno od najnovijih istraživanja Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ da deca uzrasta petog, sedmog pa i prvog razreda srednje škole kažu da im je lakše da o svojim osećanjima govore na internetu nego uživo.

Dr Grujičić ističe da se se problem ne mora posmatrati samo iz perspektive dece.

„Svako od nas može da se zapita da li mu je lakše da prevali preko jezika reči kao što su ‘volim te’, ‘neću’, ‘ne mogu’, ‘odmakni se od mene’. Mislim da svako od nas može da se složi da je to mnogo lakše uraditi na društvenim mrežama, pogotovo u osetljivom periodu u školskom uzrastu kada vršnjačka grupa preuzima sferu detetovog interesovanja“, navodi Robert Grujičić

„Mnogo je lakše imati kontrolu nad komunikacijom bez nekog osećaja da ćemo kada kažemo nekome ‘volim te’ ili ‘nedostaješ mi’ da se ne zacrvenimo, da se ne osramotimo, da možda potencijalno imamo želju da pobegnemo, da se rasplačemo“, dodaje dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje.

Grujčić konstatuje da je distanca koju daje socijalna mreža i uopšte internet je veliki razlog zašto se mladi pretežno odlučuju da komuniciraju preko društvenih mreža.

Poveznost kretanja i razvoja kongnitivnih sposobnosti

Na pitanje kako može roditelj da uskoči u tu zonu i zadrži neku kontrolu zbog dobrobiti deteta a da pritom ne ugrozi njegovu privatnost, Rajović kaže da prvenstveno potrebno nekako ograničiti pristup deci telefonima u školi za vreme odmora da im se omogući da se druže.

Kao drugi aspekt, Ranko Rajović ukazuje na nedostatak kretanja. „Deca provode sate na telefonu u vreme predveđeno za igru, trčanje, skakanje.“

„Amerikanci su pre 12 godina objavili veliku studiju o tome da deca koja se nedovoljno kreću imaju smanjene duboke regije mozga, bazalne ganglije a to znači smanjenje kognitivnih sposobnosti“, upozorava Rajović.

Ističe da su društveni kontakt i igra nezamenjivi.

Istraživanje Batuta pokazuje da svako 11. dete iz osnovne i srednje škole provodi na telefonu, odnosno internetu, bilo da je reč o računaru, tabletu ili telefonu više od sedam, osam sati dnevno.

Dr Grujičić ukazuje na to da deca sa psihijatrijskim tegobama imaju tendenciju da provode više vremena na internetu.

Kaže da roditelji teško mogu da se umešaju kada dete duboko zagazi u onlajn svet. Svako pojavljivanje roditelja u tom svetu, u periodu puberteta, shvatiće kao narušavanje privatnosti. „Zato internet treba da se uvodi vrlo kontrolisano, vrlo polako i uz roditelje“, navodi Grujičić.

Savetuje da roditelji uvode internet detetu uz njihovu strogu kontrolu gde će recimo majka, otac i dete zajedno istraživati taj novi svet za njih i prolaziti kroz različite situacije.

Roditelji sa decom treba da se raduju, sarađuju, daju do znanja deci da to nije ništa strašno, ali da se zna ko je glavni, dodaje Grujičić.

Dosada je stvorila civilizaciju

Potrebu i važnost da dete oseti i dosadu, Ranko Rajović kaže da tada mora da misli da reši taj svoj problem koji mu stvara stres.

Ranije su deca tada izlazila napolje i tražila drugu decu da bi se igrala ili se sama zanimala loptom. A danas su tu video-igrice, Jutjub i nema dosade. Problem je da mu je dosadno, neće znati da se snađa, a to je sve priprema za život, ukazuje Rajović.

Objašnjava da su nekada ljudi žvakali po osam sati, vidi se po ostacima skeketa da su nekada imali robusne vilice. To se vreme smanjalo na sat vremena, pojavila se dosada. Tako je počeo razvoj civilizacije, a mi sad imamo decu koja ne znaju šta je dosada, zaključuje dr Rajović.