PANČEVCI U DIJASPORI: Maša Dakić, glumica

Pančevka Maša Dakić se bavi glumom od svoje trinaeste godine. Svoju karijeru započela je prolaskom na audiciji za film „Prva ljubav Ane Morave” u kojem su glumili neki od velikana srpskog glumišta —  Bata Živojinović, Milena Dravić i Dragan Nikolić. Film nikada nije bio završen, ali se to nije negativno odrazilo na njen životni poziv. Istinsku ljubav prema glumi stekla je dramskom studiju Jasmine Večanski u Pančevu, nakon kog upisuje i Fakultet dramskih umetnosti. Glumila je u filmovima „Čarlston za Ognjenku”, „Zalet”, „Skoro sasvim obična priča”, „Slepi putnik na brodu ludaka”, i pozajmljivala glas mnogim likovima iz crtanih filmova. Maša Dakić već tri godine sa suprugom živi u Njujorku, gde gradi svoju inostranu karijeru. Za 013info je govorila o sećanjima koja nosi na svoj grad, glumačkim projektima na koje je najviše ponosna i kakav je život u Americi danas.

S obzirom da ste se odselili u Ameriku tek pre tri godine, da li imate osećaj da je to vreme brzo prošlo?

— U poslednjih nekoliko godina, vreme mi generalno brzo prolazi. Kao da sam po prvi put svesnija prolaznosti života i često imam osećaj da neću imati vremena za sve što sam želela. A konkretno za Njujork veže se fraza -„New York Minute”, tako da ovde svaki trenutak navodno prolazi brže nego bilo gde.

Kako biste opisali period odrastanja i sazrevanja u svom rodnom gradu? 

— Najslikovitiji prikaz toga, za mene je i dalje „brdo” kod Opštine u parku. Kao vrlo malu deda me je vodio na sankanje i za mene je to „brdo“ bilo kao planina. Sa recimo petnaest, šestnaest godina prolazila sam tuda i okrenula se da nađem to „brdo” i nije ga nigde bilo. Delovalo je kao najobičniji, maltene sravljeni – travnjak. E sad, da bih se nekako iskopala iz ove samo meni emotivne metafore, poentirala bih sa time da mi se sve Prrrvo manje više desilo u Pančevu. Svaka ulica podseća me na nešto i opet, metaforički predstavlja neku moju unutrašnju mapu odrastanja i spoznaje. Ni jedan drugi grad nema i nikada mi neće dati tako snažan osećaj pripadnosti kao Pančevo. Tu se, bez da tome i težim, osećam svojom.

Koje ste škole završili u Pančevu i kakva vas sećanja vežu za taj period? 

— Vrtići „Leptirić”, „Kekec”, OŠ „Jovan Jovanović Zmaj” i Gimnazija. To su četiri pančevačka bastiona znanja i prijateljstava u kojima sam nastajala, ako se ne računa baletska škola pri muzičkoj – mada tu i nisam mnogo naučila osim „Ja sam zlato mamino“ neponovljivog i nikad zaboravljenog „komada“ za jednog netalentovanog muzičara i klavir 🙂 Sve je bilo nekako bezbrižno, kako i treba da bude – iako u preludim devedesetim; posebno se sećam fantastičnih kostima u pastelnim bojama moje učiteljice Stanislave Zdravković koja je baš za vreme naše generacije bila čini mi se dva puta trudna; izbačena sam sa hora, sa časa istorije, predvodila sam bekstvo sa časa engleskog, i jedina bila uhvaćena… što sve smatram uspesima jer valjda to znači da mi nije bilo dosadno! Pisala sam sastave za svakog dečka koji mi se sviđao, ali je samo jedan ponudio zamenu za pomoć oko tehničkog! Zvali su me „vrištalina” jer je dranje bio moj drugi način da „šarmiram” simpatije. Bane Simić je jedini imao drečave voštane bojice, a petica je slušala bolju muziku od keca.

Kada je počela da vas zanima gluma i kakvi su bili vaši glumački počeci?

— Sa trinaest, četrnaest godina sam prošla na audiciji dnevnog lista „Politika“ za film „Prva ljubav Ane Morave”. Taj film zbog finansija nikada nije završen, ali tatu mi je igrao Dragan Nikolić, mamu Ljilja Blagojević, dedu Bata Živojinović, tetku Milena Dravić, dakle apsolutne zvezde. Nisam bila sigurna šta mi se tačno tu dopalo, ali bila sam „zaražena”. Mislim da sam uskočila u jednu od gimnazijskih dramskih predstava u kojoj je briljirao Tibor Jona i onda sam prvi put na duže otišla u Ameriku, što nije nužno povezano jedno s drugim! Kad sam se vratila svi sa kojima sam htela da se družim išli su u dramski studio Jasmine Večanski, pa sam tako krenula i ja. Onda su svi krenuli da se spremaju za prijemni, pa sam tako krenula i ja. I upisala sam FDU, dosta neočekivano. Nadala sam se da ću tamo naći tim kakav je postojao u dramskom studiju, i da ću uspeti da pronađem svoju ekipu sa kojom bih pričala priče i beležila stvarnost, ali se ispostavilo da je naša generacija više naklonjena idividualizmu. Tek sam posle deset godina traganja shvatila da je ta moja ekipa pronađena još u tom dramskom studiju, i oni su sada neki od najuzbudljivijih ljudi, najbližih prijatelja i meni omiljenih stvaralaca.

Kako biste opisali vašu glumačku karijeru u Srbiji? 

— Gluma je u Srbiji više kao hobi, u većini slučajeva; reč „karijera” zvuči previše ozbiljno. Ali na sve što sam radila gledam sa velikim uzbuđenjem i, hajde da se izrazim američki – zahvalnošću. Odrastala sam sa tom profesijom, ljudima kojima sam se kao mala divila, u institucijama čije ime nešto znači. A sve to u mnogo teškom periodu kada su velike i kvalitetne stvari bile slučajnost ili izuzetak. Ipak, uvek sam se osećala iskorišćeno, što je u ovom slučaju dobra reč. Susretala sam se sa stvaraocima sa kojima sam želela da radim, i ništa ne bih dodala niti oduzela, a unapred se radujem i svim narednim potencijalnim susretima i – najviše, tim dugo očekivanim, timskim, kultnim ostvarenjima koje moja generacija još nije iznedrila.

Na koje projekte u Srbiji ste najviše ponosni?

— Na sve koje sam radila sa Anjom Sušom! I sa Aleksandrom Popovskim, Goranom Markovićem. Neverovatnu širinu gledanja na stvari dobila sam od Igora Vuka Torbice; uživala sam učeći od Jelene Petrović, Radovana Vujovića, Milutina Miloševića, Vace Đorđević, Vladice Milosavljević, Petra Božovića, Dejana Mijača, Miše Radivojevića, Svetozara Cvetkovića, Miloša Radovića, Radoja Čupića!, a ako bih morala da izdvojim jednu stvar to bi sigurno bio film „Zalet” koji sam napravila sa Milenom Predić, Miroslavom Stamatovim, Tanjom Krstevski, Vladimirom Uspenskim, Ivanom Aleksijevićem, Banetom Gluvakovim, Minom Miladinović i Nebojšom Glogovcem, Nenadom Herakovićem i naravno još mnogim saradnicima, ali u ovom razgovoru ova imena imaju posebno značenje i važnost! 

Šta je ono što nedostaje u Srbiji da bi rad svih zaposlenih u kulturi bio više poštovan?

— Samopoštovanje. 

Kada ste odlučili da se odselite i nastavite karijeru u Americi i zašto baš tamo?

— Mnogo puta sam se selila u Ameriku. Prvo 1999. za vreme bombardovanja, kada sam išla u srednju školu. Pa 2007. kada sam dve godine išla na Institut Li Strazberg i najzad, 2014. kada sam došla u Njujork u potrazi za ljubavlju i porodicom. Moj muž, Beograđanin, živi u Njujorku već godinama i da nije bilo njega nikada se ne bih usudila da ponovo dođem. Ali srećna sam da sam na mestu na kome znam jezik, imam prijatelje, kumu Maju i valjda – perspektivu.

Nedavno ste radili na jednom veoma interesantnom projektu gde ste čitali komad poznate austrijske Nobelovke Elfride Jelinek, koja je 2004. godine dobila nagradu za književnost. Koliko vam je to značilo lično i u profesionalnom smislu?

— Po prvi put osetila sam se kao deo sveta. Bila sam u situaciji da dijalog kao umetnik i profesionalac vodim na jednom mnogo, mnogo višem nivou i budem glas jedne on najdragocenijih literarnih naučnica današnjice – u centru sveta, Njujorku i na stranom jeziku! Komunikacija sa Elfridom Jelinek na intimnom planu osnažila me je kao izvođača i dala mi je dodatnu sigurnost u odluke koje kao glumac donosim. 

Kakav je život u Americi?

— Sve je individualno. Generalno ne mislim da je život u Americi – san. Trenutno Amerika može čak biti opisana i kao najgora zemlja na svetu! Ipak i dalje deluje pravednije ili dovoljno veliko u odnosu na Srbiju, makar na tom nekom mikro-planu običnog čoveka. Ono sto mene lično trenutno najviše okupira je Master Program na Hunter koledžu, fakultetu na koji sam oduvek želela da idem. I u tom smislu pristupa obrazovanju – Amerika je za mene fascinantna. Uživam upoznajući američku kulturu i radujem se svim mogućnostima i novim izazovima i znanjima koje proizilaze iz iskustva američke institucije.

Koliko jedan glumac ima mogućnosti u odnosu na profesionalni razvoj u našoj zemlji?

— Da li sam imala iskustva u Srbiji ili nisam ne igra preveliku ulogu kada počinjete kao glumac u Americi. Osim ako niste bili deo nekog vanredno važnog filma koji je osvojio Oskara, Kan, Veneciju, tada će vas možda neko pozvati na razgovor, znaće o ćemu pricate, odakle dolazite, ko ste, imaćete neki početni profesionalni „kapitalV i kontekst. Rezime na kome piše da ste kao glumac radili u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ovde ne znači apsolutno ništa, šta više -agent mi je predlagao da to skinem iz biografije jer „zbunjuje ljude”! 🙂

Koje su razlike i sličnosti između Srbije i Amerike? 

— Srbija ima dušu. Amerika ima kapital. A vi rešite jednačinu.

Da li se osećate prihvaćeno?

— To je dupla igra. Kada se ja osećam da pripadam, tada me i drugi prihvataju, i obrnuto. Što ste stariji to je teže da se prilagođavate. Sa mojom profesijom je vrlo, vrlo komplikovano, jer ne predstavlja neko egzaktno znanje već – izraz, koji najviše zavisi od mesta gde ćete se naći, ljudi koje ćete upoznati i koji će biti u mogućnosti da vas prepoznaju. Recimo, jedno vreme radila sam kao recepcionarka u hotelu mog prijatelja, i tada sam se osećala prihvaćeno; jer meni je najbitnije da pripadam nekom timu, grupi ljudi, istomišljenicima i da svojim radom, energijom i vremenom doprinosim nekom iole višem cilju. Tada se osećam da pripadam sebi, a kada ste svoji i autentični svi žele da pripadaju — vama.

Kako provodite slobodno vreme? 

— U poslednje vreme idem ćesto na karaoke. Uvek mnogo šetam, uživam u arhitekturi i svakolikim raznolikostima ovog grada. Volim da idem u Boston, podseća me na Pančevo. Dovoljno manji grad od Njujorka, intimnija atmosfera… I pišem.

Da li biste se vratili u Srbiju?

— Da i ne. Jer ono što me je na neki način dodatno ohrabrilo i nateralo da odem iz Srbije je strah od nedostojanstvenog starenja. Sada kada se ne plašim budućnosti, često osećam da sam na pogrešnom mestu, jer najzad imam ono što mi je nedostajalo u smislu perspektive, ali sve ostalo mi fali. Ipak najveći deo moje ohrabrenosti je – u Coji, mom saputniku i duhovnom parteru; a on je Njujorčanin, u najboljem smislu te reči i upravo zbog onog gore-pomenutog višeg cilja, želje za porodicom i pripadnošću, verujem da ću naučiti da se i ovde vremenom osetim hrabrom i vrednom. A i neki mali kreativni tim je već odavno okupljen, samo meni uvek treba više vremena da priznam da sam na pravom mestu.

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

— Mogućnost da odem bilo gde preko reda, uradim bilo sta brže, uđem negde i znam bar troje ljudi, „Popović”, sladoled na točenje kod Kulturnog centra, Bane, Mina, „Karaula”, Sportski centar sa Sanjom, pijaca, „Maxi”, moja porodica i osećaj da sam – kod kuće.

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Pančevka Maša Dakić se bavi glumom od svoje trinaeste godine. Svoju karijeru započela je prolaskom na audiciji za film „Prva ljubav Ane Morave” u kojem su glumili velikani srpskog glumišta — Bata Živojinović, Milena Dravić i Dragan Nikolić. Film nikada nije bio završen, ali se to nije negativno odrazilo na njen životni poziv. Istinsku ljubav prema glumi stekla je dramskom studiju Jasmine Večanski u Pančevu, nakon kog upisuje Fakultet dramskih umetnosti.