U divljini bare Hagla kod Pančeva love i šumsko pile

Nadomak Pančeva u neposrednoj blizini tamošnje južne fabričke zone, desetak kilometara jugoistočno uz Dunav, smeštena je živopisna bara pod imenom Hagla, u koju ljudi retko zalaze, ne računajući ponekog šumara, pecarosa ili lovca, a odnedavno pojedinci tamo „love“ pečurke naročito ovih dana kada je u jeku sezona jestivog i veoma ukusnog šumskog pileta.

Ovaj teren dosad nije bio poznat u svetu gljivara, a jedan od prvih sakupljača na tom prostoru je Goran Milošević iz Starčeva, koji tamo odlazi u doba vegetacije, u periodima kada stižu određene vrste gljiva.

On kaže da je sada udarna sezona tražene vrste poznate kao šumsko pile koje se pojavljuje i u jesen, odnosno dvaput godišnje, i uglavnom se može naći na drveću, a primerci dosežu i do nekoliko kilograma, dok je rekordni od neverovatnih 40 kilograma ubran u Engleskoj.

„U pitanju je uslovno jestiva gljiva, jer je neophodno obavezno termički obraditi, odnosno treba je kuvati najmanje dvadeset minuta, a sve ostalo je kuhinjska maštarija“, navodi gljivar.

Prema njegovim rečima, ona malo podseća na „čudnu šargarepu, koja je s jedne strane narandžasta a sa druge žuta“.

„Ima ukus bukvalno kao pileće belo meso i kada se ispohuje teško je razaznati šta je meso, a šta gljiva“, navodi Milošević i objašnjava da je šumsko pile može pripremiti na razne druge načine, zbog čega je ova gljiva tražena u svetu i kod nas, a naročito u Novom Sadu i na tamošnjim pijacama može se kupiti po ceni od hiljadu dinara po kilogramu.

„Na Hagli ima i drugih vrsta gljiva, pa na panjevima ovih dana srećemo i one iz porodice tigrinusa koje su takođe jestive, ali nemaju neku nutritivnu vrednost, premda su interesantne kada se pripreme kao čips“, kaže ovaj Starčevac.

Dodaje da i šumsko pile i tigrinus spadaju u grupu saprofitnih gljiva, to jest onih koje se hrane organskom materijom.

„Na ovim terenima uspeva i traženi topolov vrganj, koji su kao i sve vrganjevke, izuzev pravog vrganja, isto tako uslovno jestive i treba ih termički obraditi pre konzumacije“, navodi i dodaje da u Hagli ima i mnogo gljiva iz porodice rusula, poput ljutače koje se javllaju polovinom jula.

Gljivar kaže da na ovom potezu u poslednje vreme ljudi tragaju i za na svetskom tržištu veoma atraktivnim zimskim tartufom.

„Ovde sam kao i preko puta, na dunavskom ostrvu Čakljanac, sretao i tartufare i to manje ili više uspešne, a mnogi od njih misle da im je za taj posao neophodan pas, dok je po meni potrebno samo veliko znanje i obična grabulja“, priča Milošević.

On kaže da se tartuf može naći oko stabala topole, ispod lišća i da to uopšte nije duboko, tek nekoliko centimetara ispod humusa, pa nije potrebno nikakvo kopanje.

Nadomak Pančeva u neposrednoj blizini tamošnje južne fabričke zone, desetak kilometara jugoistočno uz Dunav, smeštena je živopisna bara pod imenom Hagla, u koju ljudi retko zalaze, ne računajući ponekog šumara, pecarosa ili lovca, a odnedavno pojedinci tamo „love“ pečurke naročito ovih dana kada je u jeku sezona jestivog i veoma ukusnog šumskog pileta.