PANČEVO: U obruču čitav život, jer tako žele

Kada se pomene košarka u našem gradu prva asocijacija su braća Jovičić – Darko i Bojan. Tako različiti, a opet tako dobri. Svako na svoj način. Zato i traju tako dugo, jer jedan drugog dopunjuju, nisu sujetni, a interes košarke im je na prvom mestu. Košarkaški klub „Tamiš”, Darkovo čedo, se uspešno takmiči u Košarkaškoj ligi Srbije 14 sezona, nekad sa više, a nekad sa manje uspeha (pamti se pobeda protiv Crvene Zvezde u plej ofu). Na košarkaškoj mapi pančevački klub zauzima značajno mesto, jer ima kontinuitet, a nema nijednu mrlju i košarkaši vole ovde da igraju, jer je u timu oduvek vladala porodična atmosfera.

Kako je sve počelo

Sad već davne 1992. godine koje niko ovde ne pamti po lepom, kada se sve razgrađivalo i rušilo Jovičići su krenuli da grade i stvaraju. Bojan koji je mlađi od Darka 11 godina tada je igrao u Dinamu, ali je zamolio brata da preuzme neke njegove drugare koji se tu nisu uklopili. Darko nije želeo da ih trenira, ali oni su bili toliko uporni da je na kraju popustio i počeli su sa prvim treninzima na terenu kod „Pivnice”u centru grada. Ubrzo se pojavio i sponzor i po njemu je klub nazvan „Agro Pan”.Osnovane su mlađe kategorije, krenula su i takmičenja i klub je veoma brzo napredovao:

– Krenuli smo od najniže lige i 1999. godine sam želeo da klubu damo ime po kojem je prepoznatljiv i naš grad. Tako smo odlučili da osnujemo „Tamiš”i zahvaljujući i drugim brojnim dobrim ljudima pre svega Marinu Periću uspeli smo da za 4 godine pređemo 4 ranga takmičenja, a najveći uspeh stiže 2008. godine kada smo ušli u Košarkaku ligu Srbije, gde se i danas nalazimo- kaže Darko Jovičić, predsednik KK„Tamiš”.

Ništa bez brata

Bojan koji je kao dete bio veoma talentovan za fudbal posle jedne povrede sa drugarima je počeo da igra košarku i to sa 12 godina. Kada je došao u Dinamo na prvi trening svi su ga nepoverljivo gledali, jer je bio najniži. Ali njegova brzina, kreativost i maštovotost u igri dopreneli su da pored Dinama bude uspešan i u Novom Bečeju, OKK Beogradu, Mornaru iz Bara, a 2004. se vratio u Pančevo iz sadašnje „Mega Vizure”i sa sobom je poveo nekoliko svojih drugara košarkaša. Posle pet godina igre u „Tamišu” sezonu završava 2009. godine i to kao najbolji asistent u ligi i na Darkov nagovor postaje trener svojim dojučerašnjim saigračima. I dalje je na tom mestu, a ova sezona je najteža do sad:

– Ne može se to rečima opisati. U ovoj sezoni smo imali toliko malera i neverovatnih stvari kako na terenu, tako i van njega da prvi put sad strepimo za opstanak u ligi. Pokosila nas je korona, povređeni su nam ključni igrači, nekoliko utakmica smo i pored svega izgubili za pola koša, ali nikome se nimso žalii i pravdali, jer sve je to sport i mi znamo šta nam je činiti, jer imamo svoj sistem rada, klub je organizovan i doći će i rezultati-ističe Bojan.

Ne mogu jedan bez drugog

Darko kao stariji brat oduvek je teško podnosio Bojanove neuspehe, jer je znao da je mnogo talentovaniji od njega kao košarkaš, ali nije imao kao on upornost i želju za vrhunskim ostvarenjima:

– Bojan je bio mnogo bolji košarkaš od mene, ali se brzo zadovoljavao postignutim i zato mislim da je ostavrio manje nego što je mogao. Život je večita borba, a u sportu se to najbolje vidi. Koliko ko uloži u sport toliko i dobije i tu nema laži, nema prevare. Jako je teško danas biti sportista, jer nemaš slobodan vikend, uvek imaš imperativ pobede i koliko god da si dobar posle prvog poraza sve se zaboravlja. Kada sam shvatio da neću ostvariti ono što želim kao igrač posvetio sam se organizaciji funkcionisanja jednog kluba i to su kasnije mnogi kopirali, što mi je drago.

I dok je Darko koji je po struci mašinski inženjer, bez dana rada u fabrici, sve pratio, analizirao i sve precizno odmeravao, Bojan je uživao u igri i uvek je voleo da pobedi:

– Ceo život sam u sportu i on mi je posle porodice najvažniji. Mnogo tu ima odricanja,živciranja, ali sve se to zaboravlja posle dobre utakmice i pobede, a ono što je najlepše sport donosi i nešto što se novcem ne može kupiti. Radna etika koja se ovde nauči ostaje zauvek kao i brojna sklopljena prijateljstva- ističe Bojan.

Sportski radnici su zapostavljeni

Darku je žao što su sportski radnici ne samo u Pančevu, već u čitavom društvu zapostavljeni i što nisu na pravi način vrednovani, a oni decu uče lepom ponašanju i poštovanju, usađuju im radne navike, pa tek onda im otkrivaju i tajne sporta.

Braća Jovičić su zahvalni svojim roditeljima što su ih izveli na pravi put,a suprugama Sonji i Đurđici što imaju razumevanja za sve što rade, jer bez njihove podrške bilo bi im mnogo teže. Sve što su naučili pokušavaju da prenesu na svoju decu, a obojica imaju po dvojicu sinova kojima neće biti lako da dostignu svoje očeve. Ipak u to ne treba sumnjati da će učiniti, jer se uspeh roditelja meri i po tome da li su ih deca prevazišla, a sportska porodica Jovičić to čini sa kolena na koleno veoma uspešno.

Darko je predsednik Košarkaške lige Srbije već 12 godina,a bio je izabran i za najboljeg sportskog radnika grada Pančeva, dok je Bojan jedan od retkih koji je u našem gradu biran i za najboljeg trenera i najuspešnijeg sportistu grada, a 2016. godine proglašen je i za najboljeg trenera u Vojvodini.

Kada se pomene košarka u našem gradu prva asocijacija su braća Jovičić – Darko i Bojan. Tako različiti, a opet tako dobri. Svako na svoj način.