Da li zaista postoje ljudi kojima je dominantnija desna ili leva strana mozga

U popularnoj psihologiji rašireno je shvatanje da je desna polovina mozga kreativna polovina, a leva polovina analitička i da su naše individualne osobine određene time koja polovina je dominantna. Postoji čak i mala industrija posvećena ovoj ideji.

Postoje knjige o samopomoći, testovi ličnosti, terapije i edukativni materijali koji tvrde da vam pomažu da optimizujete funkcije jače polovine mozga, stupite u kontakt sa slabijom polovinom ili čak nateraju dve polovine da prestanu ( sa navodno) neprestanom borbom za dominaciju unutar vaše lobanje, kako biste konačno mogli da postignete mir i tišinu.

Ideja da postoje ljudi desnog i levog mozga je mit. Iako svi očigledno imamo različite ličnosti i talente, nema razloga da verujemo da se ove razlike mogu objasniti dominacijom jedne polovine mozga nad drugom polovinom. Nedavna istraživanja koja koriste savremene tehnologije snimanja mozga nisu pronašla nikakve dokaze o dominaciji desne ili leve strane.

Jedna od fatalnih mana mita je ta što se oslanja na nejasne koncepcije sposobnosti koje navodno objašnjava. Matematika, na primer, zahteva logičko razmišljanje i stoga se generalno kaže da se nalazi u levoj hemisferi, daleko od svih onih umetničkih sposobnosti desne hemisfere mozga. Ali matematika je duboko kreativan poduhvat pored toga što je logičan. Dakle, da li bi nadareni matematičar bio osoba sa dominantnom desnom ili levom hemisferom? Isto tako, umetnička kreativnost nije samo neobuzdana emocija. Mnoga od najvećih umetničkih dela su proizvodi rigorozne, precizne misli.

Kao i mnogi savremeni mitovi, mit o ljudima sa desnom i levom stranom mozga je ukorenjen u malo stvarne nauke. Znamo da se desna i leva strana mozga zaista specijalizuju za različite vrste zadataka, iako je prava podela rada mnogo složenija od kreativnosti na desnoj strani i logike na levoj strani.

Veliki deo naučnih saznanja u ovoj oblasti potiče od proučavanja takozvanih pacijenata sa podeljenim mozgom. Tokom četrdesetih, doktori su otkrili da se hirurškim odsecanjem corpus callosum-a (snopa nervnih vlakana koji povezuje dve hemisfere mozga) napadi mogu smanjiti kod pacijenata sa epilepsijom koja se inače ne može kontrolisati. (Procedura se danas retko izvodi jer su razvijeni novi lekovi i tretmani.).

Nakon operacije, pacijenti su imali normalno intelektualno i emocionalno funkcionisanje i činilo se da su imali samo blage smetnje. Ipak, detaljnija ispitivanja su otkrila specifične poremećaje u percepciji i spoznaji koji su osvetlili kako se dve polovine mozga razlikuju jedna od druge i kako sarađuju. Uopšteno, pokazalo se da je desna hemisfera mozga veštija u prostornim zadacima, dok je leva strana mozga centar za jezik i rešavanje problema.

Ako nema dokaza za ovaj mit, zašto toliko ljudi veruje u to

Možda samo intuitivno ima smisla da bi ljudski mozgovi bili dominantni na jednoj ili drugoj strani, baš kao što su njihove ruke, noge ili oči. To takođe može imati neke veze sa našim naizgled neograničenim apetitom za šemama koje nam omogućavaju da sebe (i svoje prijatelje) razvrstamo u „tipove“ na osnovu naših emocionalnih i intelektualnih karakteristika.

Većina njih (Mjers-Brigsov test ličnosti, na primer) ima otprilike istu naučnu validnost kao i horoskopi, ali koriste psihološki fenomen poznat kao Barnumov efekat (ili ponekad Forer efekat): Kada se ljudima nude generičke deskriptivne izjave koje su predstavljene kao individualizovani opisi sopstvenih ličnosti, predisponirani su da ih prihvate kao smislene i istinite, posebno ako su izjave pozitivne. (Psiholozi koji su proučavali ovaj fenomen dali su lažne testove ličnosti i otkrili da ljudi generalno ocenjuju lažne povratne informacije kao tačne.)

Mit o desnom/levom mozgu funkcioniše na sličan način. „Uvidi“ koje on generiše su i generički i laskavi. Na kraju krajeva, ko bi odbacio opis sebe kao „spontanog i intuitivnog” ili „racionalnog i analitičkog”? Na kraju krajeva, mit je popularan jer nam daje „naučan“ način da razgovaramo o našoj omiljenoj temi – o sebi.