• Kada smo isuviše stari za igru i zašto nikada?

    Nedavno je moja ćerka dobila staru drvenu kuću za lutke. Dok sam joj pomagala da izvadi i rasporedi minijaturni nameštaj i posuđe, shvatila sam da ja, mama, takozvana odrasla osoba, ređam stvari, određujem položaj lutki i govorim joj gde da stavi onih nekoliko sitnica koje je uspela da uzme. Dete je sedelo iza „zida“ kućice i uglavnom posmatralo mamu koja se igra. Kada sam shvatila ko je gde i da je neka mala Zorka preuzela uzde i zaigrala se, povukla sam se, fotografisala detalje i slala članicama porodice. Iako sam očekivala pozitivne reakcije, nisam predvidela da će jedna po jedna baka i tetka početi da se javljaju i traže svoje termine za igru.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Kada smo isuviše stari za igru i zašto nikada?
    Foto: freepik.com

    Ovaj kratki prikaz donekle oslikava staru, ovih dana pomalo izlizanu kovanicu deteta u nama. Ali, kako (makar kalendarski) odrastamo, igre uglavnom ostaju iza nas, obaveze se ređaju i zaboravljamo kako je raditi stvari koje ne moraju biti usmerene ka nekom praktičnom cilju. Igru doživljavamo kao aktivnost za decu, banalizujemo njene koristi, a i – ko danas ima vremena za to?! No, igranje nije samo radnja kojom deca ispunjavaju vreme dok se odrasli bave „bitnim stvarima“.

    Definicije igre su različite, ali uglavnom se tiču aktivnosti koje koje nisu ciljem usmerene i oslanjaju se na niz pravila koje deca sama osmišljavaju u datom kontekstu, ali istovremeno ostavljaju prostora mašti i stvaralaštvu. U razvojnom dobu, igra predstavlja bitan element zdravog razvoja deteta. Osim što utiče na fizičko zdravlje, razvoj motorike i različitih životnih veština, igra omgućava deci kontrolu nad svetom i situacijama koje sama stvaraju, što doprinosi savladavanju i obradi preplavljujućih emocija (poput straha, besa, tuge…). Kroz zajedničku igru, mališani između ostalog uče da prepoznaju sopstvena interesovanja, da dele, da donose odluke, da se zauzimaju za sebe, kao i da rešavaju sukobe.

    U poslednjih nekoliko decenija, slobodne igre kojom upravljaju deca sve je manje, a struktirisanih aktivnosti sve više. Jezici, sportovi, različite školice koje stavljaju akcenat na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta, preuzele su primat nad slobodnom igrom. Iako ovakve aktivnosti same po sebi nisu loše i imaju svoje prednosti, i na roditelje i na decu stavljaju dodatni pritisak. Kada se uzme u obzir organizacija uloga (ko do kada radi, ko odvozi, a ko dovozi), te potrebno vreme, postavlja se pitanje koliko je dobiti, a koliko štete i koji broj dodatnih obaveza je optimalan. Odgovor je za svako dete i za svaku porodicu jedinstven, ali u donošenju odluke šta je najbolje za naše dete, ne smemo se fokusirati isključivo na razvoj njegovih ili njenih kognitivnih sposobnosti. Čak i ukoliko zanemarimo mentalno zdravlje (a ne bismo smeli) budućih odraslih osoba, i fokusiramo se isključivo na njihov profesionalni uspeh, sposobnost regulisanja emocija, zajedno sa odgovarajućim socijalnim veštinama, faktori su koji značajno utiču na postignuće.

    Kada ljudi prerastaju igranje? Idealan odgovor je – nikada. A koliko se često kao odrasli igramo? Odgovor je sličan, ali su rezultati su – skoro nikada. Preplavljeni obavezama, poslovima, brigama koje nosi život, igru najčešće vidimo kao gubljenje vremena. A ona to nikada nije. Umesto da se „odmaramo“ ispred televizora, mogli bismo da pustimo deci da nas podsete kako se kroz igru uči i opušta. A ako u svom okruženju nemamo nekog malog instruktora voljnog da sa nama podeli svoj svet igre, možemo se podsetiti šta nam je okupiralo vreme kada smo bili deca ili šta nas je oduvek zanimalo, a još uvek nismo pokušali. Za nekoga će to biti sport (radi sporta i zabave, a ne samo da bismo bili fit u svojim četrdesetim), za nekoga umetnost ili zanati. Možda ste tip kome prijaju društvene igre u krugu prijatelja ili u nekom od sve većeg broja klubova posvećenih ovoj vrsti zabave. A možda možete da menjate interesovanja i aktivnosti dok ne pronađete onu koja vam najviše prija. Dobrobiti su brojne: snižavanje stresa, stimulisanje spontanosti i stvaralaštva, očuvanje kognitivnih sposobnosti, obnavljanje međuljudskih odnosa.

    A ako nam je previše neozbiljno da kažemo da volimo da se igramo, uvek možemo reći da imamo hobi.

     

    Zorka Vuković

    Psihološkinja i psihodramska terapeutkinja pod supervizijom

    [email protected]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp

    Tagovi:

  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Zanimljivosti

    Prvi srpski predstavnici na Olimpijskim igrama

    Svi nestrpljivo čekamo početak Olimpijskih igara u Parizu. Ta euforija koja staje u dve nedelje, konstantna provera koliko je Srbija osvojila medalja je ono što čekamo četiri godine. Dugu […]

    Kako proslaviti trideseti rođendan

    Za tridesete se često kaže da su nove dvadesete, ali i da su to godine kada zapravo istinski sazrimo. Nesporno je svakako da ove godine predstavljaju svojevrsnu prekretnicu koju treba valjano […]

    Kako se piše – Milicin ili Miličin?

    U Srbiji je još uvek najčešće žensko ime „Milica“, pa je sva prilika da i vi poznajete neku Milicu, a veća je verovatnoća da poznajete i više […]