Pančevci u dijaspori: Stevan Đukić, fudbalski trener

Pančevac Stevan Đukic u Ameriku je stigao 9. januara 2007. godine preko fudbalske stipendije na Oklahoma Wesleyan University. Nakon 3 i po godine diplomirao je Psihologiju i iste godine upisao master studije u biznisu (MBA) kao Graduate Assistant pri fudbalu.

Nakon završetka mastera ostajem da radim pri školi kao direktor obezbeđenja na kampusu i fudbalski asistent – kaže Stevan, čiji su počeci u „Dinamu“ sa pokojnim trenerom Marinom – Bili smo i prvaci Vojvodine, dali nekoliko reprezentativaca Srbije, ali najbolji su završili kao taksisti, popovi, konobari – priseća se on.

Zašto je Pančevo Vaš grad?

Pančevo će uvek biti moj grad jer mi je dao prijatelje za život i iskustva za pamćenje. Tu sam prvi put voleo, bežao sa časa, ispraćao drugare u vojsku.

Šta trenutno doprinosi tome da se osećate kao profesionalno ostvarena osoba?

Sigurnost i finansijska nezavisnost. Veliki nivo fleksibilnosti prema poslu je ono što me najviše privlači, pored putovanja i prilike da se upoznam sa mnogo ljudi.

Šta je lepa strana Vašeg posla, tj. zašto je dobro biti fudbalski trener u Americi?

Ja sam veza za Srbiju. Pre 12 godina sam bio prvi Srbin na kampusu, a sada nas je prošlo blizu 30 kroz Oklahoma Welseyan Univezitet. Svi mi ovde pomažemo da naša deca dobiju stipendije i potraže sreću preko „bare“, kako to oni vole da kažu. Pošto se bavim fudbalom, najviše dece iz Srbije su mahom fudbaleri iz naših klubova. Najlepša strana mog posla je to što svaki njihov uspeh doživljavam kao svoj. Deo sam njihove „tranzicije“, i kroz njihove godine provedene na fakultetu svedok sam njihovog odrastanja i osamostaljivanja. Kroz druženja su se izrodila jako lepa prijateljstva i mnogobrojna kumstva.

Imate li poruku za Vaše kolege iz Srbije i za ljubitelje sporta?

Naša deca su jako cenjena, što zbog dobrih akademskih mogućnosti, što zbog dobrog engleskog, a najviše zbog kvalitetnog fudbala. Savetujem da se povezuju i da potraže svoju sreću preko nekog univerziteta u Americi. Klubovi u Americi takođe dosta cene naše trenere i poprilično je lako da se dodatno zaradi.

Da li u Srbiji postoji neka predrasuda o Americi koju biste mogli da razbijete?

Jedna od najvećih predrasuda je da nas Amerikanci ne vole. Ljudi moraju da shvate da se politika ne vodi ispred zadruga uz pivo, već da se običan građanin ništa ni ne pita. Amerikanci su jako ljubazni i često pomažu gde mogu. Kroz ceo moj “vek” u Americi nailazio sam na jako dobre Amerikance koji su ne samo pomogli već i promenili tok mog života zahvaljujući svom dobročinstvu.

Šta Srbija ima što Amerika nema?

Najveća razlika je u bogatstvu i načinu trošenja istog. Imam utisak da se Srbija jako bahato ponaša prema svojim resursima. Dok Srbija izvozi mlade talente, Amerika ih i te kako uvozi.

Kakav je Vaš utisak – da li je trenutno lakše uspeti u tuđem ili u svom gradu?

Nekako sam stekao utisak da se u Srbiji, ujedno i u Pančevu, uspeva putem zakona jačeg, a u Americi putem zakona sposobnijeg. Svedok sam da u Americi svako ko je vredan može pronaći svoje parče neba, dok su u Srbiji mnogi vredni i pošteni ljudi nadjačani od strane nekih partijskih parazita koji veze nemaju sa poštenjem, radom i trudom.

Kako provodite slobodno vreme?

Svako slobodno vreme provodim sa porodicom – od šetnje i igranja sa decom, do pričanja na Skype-u sa ostatkom familije u Srbiji.

Pančevac Stevan Đukic u Ameriku je stigao 9. januara 2007. godine preko fudbalske stipendije na Oklahoma Wesleyan University. Nakon 3 i po godine diplomirao je Psihologiju i iste godine upisao master studije u biznisu (MBA) kao Graduate Assistant pri fudbalu.